Volim kad pada sneg, sve je svečano i tiho. I volim kad se zarumene obrazi, i kad škripi pod nogama, sve ja to volim. Gledam i šetam, pada na mene, pada pored mene, ispred mene, hodam, samo hodam i znate šta, čarobno je. U gradu davno ne viđosmo sneg, sve nekako susnežica provejavala prethodnih godina, a sad veje, pada, onako gusto i ne prestaje. Nema smoga, pokrivena je i prljavština, sve je čisto i belo, barem danas.
Utihnuli su automobili, ptice su se sklonile na sigurno, nema gužve, a čuje se graja. To deca, najčistija srca koja postoje, raduju se, padaju, skaču, love pahulje i prave otiske u snegu. Gledam s prozora taj veseli šareniš, sanke, Sneška, roditelje, decu, i ne, nisam mogla da odolim, eto sam i sama morala da izađem i sve to osetim. Nije isto gledati s prozora, iz tople sobe, nema tu pravog osećaja, a sve je potrebno doživeti. I kišu, i sneg, i vruće, i hladno.
Oni najvredniji čiste oko zgrade, pa sam se i njima pridružila, graja, smeh, lopate i neko je doneo čaj za sve, a bome se pojavila i flaša s rakijom, ona domaća. Eto nas je čarobni sneg pomalo prodrmao iz letargije i zastrašujućih vesti koje samo stižu jedna za drugom. Sneg, pravi dečiji, zimski, radosni, belinom obasjan. Očas posla, uz lopatanje, stvorila se atmosfera vedrine i radosti, zajedništva i smeha. A komšije, jedan po jedan samo pristižu i uz širok osmeh ‘vataju se one lopate, kad se jedno umori, drugo uskače. To nam je potrebno, da izađemo, da se osetimo, da se smejemo i pijemo čaj, nije važno kakav je, odličan je, zajedno smo. Sve se tu izmešalo, i deca, i kučići, i roditelji, i starci – oni oprezno, ali ne odustaju. Sve je nekako oživelo, ko bi rekao, sneg, onaj kojem se u gradu skoro niko ne raduje zbog saobraćaja i gužve, e taj, baš taj, doneo je osmeh. A još je i nedelja pa su svi kod kuće.
Verovatno će već sutra biti sve drugačije i sigurno će mnogi gunđati i biti nezadovoljni zbog čišćenja, gužve, trotoara, ali danas, danas je ono pravo. A još uvek mi na mojoj jelkici – pravoj, prirodnoj, zasađenoj u saksiji, gore lampice, žmirkaju i trepću. Radujem se tome, dok zajedno sa drugima lopatam oko zgrade i smejem se, opet smo zajedno, sutra ćemo se već raspršiti, ali danas, sad, upravo sad, svi smo tu i lepo je. Vidite, uopšte nam nije potrebno mnogo. Sneg, lopata, čaj, rakija, ljudi, nasmejani ljudi. Sneško Belić, pojavio se i on, dečijim ručicama i uz pomoć starijih, eto i šešir, i šargarepe, i dugmića, sve ima, baš sve, k’o pravi, a pravi i jeste, a nasmejan je i on.
Čistim auto, jedan, drugi, treći, nije ni važno čiji je, danas je sve naše, zajedničko, danas je radost i nešto lepo u vazduhu je, obećavajuće. Kao da se i sami čistimo od svih prljavština skupljenih u prethodnom periodu. Ne, nismo mi loši, sneg nas je podsetio kako, u stvari, znamo da budemo dobri i koliko nam je to potrebno. Čisti, beli sneg, zabeleo je i provirio u naše umorne i iscrpljene duše, i čisti ih, ne lopatom, nego ljudskom toplinom. Kao da je znao šta nam je potrebno i zbog toga je, i napadao, i još uvek pada, i volim kad pada sneg, jer sada, možda po prvi put, pozvao nas je, onako snegovski da se okupimo, pričamo i da se smejemo. I, ako smo u samo tom jednom, jedinom danu, na tren prestali da budemo sebični, vredelo je. I zbog toga, danas slavimo sneg.