Znamo šta je centrifuga ili barem mislimo da znamo. To je onaj bubanj u veš mašini, koji kad krene da se okreće iscedi sve i vodu, i deterdžent, i omekšivač. Narodski se to kaže – iscedi mu dušu. Naravno, pre tog bubnja u kojem se sve besomučno okreće, dolazi do ispiranja. Izlazi tu svašta, ono prljavo, ono manje prljavo, ono loše i ono dobro. Loša je prljavština, ona i treba da izlazi. Međutim, ako nismo oprezni dešava se da se boje pomešaju, pa čak vremenom i izblede. Ako ovo shvatimo kao metaforu i ubacimo je u naš život, možda onda možemo shvatiti šta je to životna centrifuga.
I tako, lagano dolazimo do suštine. Životna centrifuga, ona koja lomi, cedi, tumba i melje. Da li je potrebno da još nabrajam ili je bolje da se tu zaustavim. Strašna je i nemilosrdna. Ona nema emocije i nakon nje ostaje osećaj praznine, poput poluizduvanih balona, nehajno bačenih negde pored. Možete li sada zamisliti kako izgledaju ti jadni, prazni i odbačeni baloni. To smo, u stvari, mi. Samleveni u trci za materijalnim stvarima.
Uradi, ovo, uradi ono, skokni vamo, skokni tamo. Pritisak, žurba. Ti, ja, mi, ona, on – ne postoji. Postoji samo centrifuga, a ona vrti i cedi. Mašina je mašina. Samo, smemo li sebi da dozvolimo i živimo poput nje, bez emocija. Živeti iz navike i pretvoriti svoj život u kolotečinu ili žabokrečinu. Kad shvatimo da nam se život pretvorio u trku bez kraja, možda je tada već kasno. Možda smo do tada uništili sve one sitne stvari koje našem životu daju šarm. Goli zidovi su samo goli zidovi, ali uz malo truda i mašte, oni ožive.
Svi oni koraci u programu svake mašine, pa i ove naše, od nultog broja, pa do samog kraja, deo su procesa. Razlika između nas i mašine je u tome što ona mora da prati taj program, mi ne moramo, a često se pritom i izgubimo. Da, dešava se. Suviše često gubimo sebe ili dragu osobu. Besomučna jurnjava čini nam loše i gubimo ili se udaljavamo od nama dragih ljudi. Porodice se cepaju, prijatelji odustaju nakon nekog vremena. Da li je vredno, tek posle shvatiš, pa nije.
Nemam vremena, rečenica od koje se užasavam, a koja obeležava možda sadašnje vreme. Postala je najčešće upotrebljena isprika za ispraznost bitisanja. Zar zaista nemamo vremena ili nam je tako lakše, pošto je ona centrifuga izvukla sav životni sok, pa sad živimo na otpacima. Ne, nemamo vremena. Sve je posao, a nas nema. Posao je postao život. Život se nedopustivo ubrzao, a mi smo mu pomogli prepuštajući se glavnoj struji. A smisao, toliko je to lepa i važna reč.
Naruči hranu, umesto da je praviš, lakše je i brže. Da li je bolje, pa nije.
Odvezi auto da ti sipaju ulje i antifriz, umesto sam nešto da čačneš.
Kupi stočić u Ikei, pa zovi montažera, umesto da uzmeš šrafciger u ruke i osetiš čari sklapanja u dvoje. Pogrešan šraf, pogrešna matica, znoj, smeh i ruke.
Umesto da naručiš pljeskavicu, uzmi ćumur, zapali vatru, idi u prirodu i smej se. Okupi društvo i uživaj u nevešto ispečenom mesu, nedopečenom ili prepečenom. Nije savršeno, ali je slatko i najslađe, uostalom, koga briga, postoje važnije stvari.
Život. Sitnice. Ljubav. Ljudskost. Možda shvatimo da nas te male stvari povezuju. One se prepričavaju, a posao se ne prepričava, to je samo posao. Izdigni se iznad njega, pobedi ga, pokaži mu da on nije najvažniji na svetu. Reci mu da je suv, isceđen i skonjen s glavne rute poput onih izduvanih i bačenih balona koji su izgubili svoju boju, punoću i svežinu. Prazni su i jadni.
Eto, to je centrifuga, ona životna, a to nije život, nego preživljavanje, životarenje. Naš kompas je pobrljavio i više nije siguran na koju stranu da pokazuje. Sve se stopilo samo u jednom pravcu i to pogrešnom. I shvati, probaj da shvatiš, da je posao samo sredstvo koje ti omogućava da živiš svoj život onako kako želiš.