Znamo šta je centrifuga ili barem mislimo da znamo. To je onaj bubanj u veš mašini, koji kad krene da se okreće iscedi sve i vodu, i deterdžent, i omekšivač, a u narodu se kaže – iscedi mu dušu. Naravno, pre tog bubnja u kojem se sve besomučno okreće, dolazi do ispiranja. Izlazi tu svašta, ono prljavo, ono manje prljavo, ono loše i ono dobro. Loša je prljavština, ona i treba da izlazi, međutim, ako nismo oprezni dešava se da se boje pomešaju, pa čak vremenom i izblede.
Ako ovo shvatimo kao metaforu i ubacimo je u naš život, život ljudi, možda možemo shvatiti šta je to životna centrifuga.
E, da, dolazimo do suštine. Životna centrifuga, ona koja lomi, cedi, tumba i melje. Da li je potrebno da još nabrajam ili je bolje da se tu zaustavim. Strašna je i nemilosrdna. Ona nema emocije i nakon nje ostaje osećaj praznine, poput izduvanih balona, bačenih sa strane. Možete li sada zamisliti kako izgledaju ti jadni, prazni i odbačeni baloni. To smo, u stvari, mi, samleveni u trci za materijalnim stvarima.
Uradi, ovo, uradi ono, skokni vamo, skokni tamo. Pritisak, žurba. Ti, ja, mi, ona, on – ne postoji. Postoji samo centrifuga, a ona vrti i cedi. Mašina je mašina, samo, smemo li sebi da dozvolimo i da živimo poput nje, bez emocija. Da živimo iz navike i da svoj život pretvorimo u kolotečinu ili je možda bolji izraz, žabokrečinu. Kad shvatimo da nam se život pretvorio u trku bez kraja, možda je tada već kasno. Možda smo do tada uništili sve one sitne stvari koje našem životu daju šarm. Goli zidovi su samo goli zidovi, ali uz malo truda i mašte, ožive.
Svi oni koraci u programu svake mašine, pa i ove naše, od nultog broja pa do samog kraja, su deo procesa. Razlika između nas i mašine je u tome što ona mora da prati taj program, mi ne moramo, često se pritom izgubimo. Da, dešava se. I suviše često gubimo sebe ili dragu osobu. U toj jurnjavi gubimo ili se udaljavamo od nama dragih ljudi, prijatelja, roditelja, rodbine. Da li je vredno, tek posle shvatiš, pa nije.
Nemam vremena, rečenica od koje se užasavam, a koja je obeležila možda i više od decenije. Postala je najčešće upotrebljena isprika za ispraznost bitisanja. Zar zaista nemamo vremena ili nam je tako lakše, pošto je ona centrifuga izvukla sav životni sok, pa sad živimo na otpacima. Ne, nemamo vremena. Sve je posao, a nas nema. Život se nedopustivo ubrzao, a mi smo mu pomogli prepuštajući se glavnoj struji. A smisao, toliko je to lepa i važna reč.
Naruči hranu, umesto da je praviš, lakše je i brže. Da li je bolje, pa nije.
Odvezi auto da ti sipaju ulje i antifriz, umesto sam nešto da čačneš.
Kupi stočić u Ikei, pa zovi montažera, umesto da uzmeš šrafciger u ruke i osetiš čari sklapanja u dvoje. Pogrešan šraf, pogrešna matica, znoj, smeh i ruke.
Umesto da naručiš pljeskavicu, uzmi ćumur, zapali vatru, idi u prirodu i smej se. Okupi društvo i uživaj u nevešto ispečenom mesu, nedopečenom ili prepečenom. Nije savršeno, ali je slatko i najslađe, uostalom, koga briga, postoje važnije stvari.
To je život. To su sitnice. To je ljubav. To je ljudsko. To povezuje. To se prepričava, a posao se ne prepričava, to je samo posao. Izdigni se iznad njega, pobedi ga, pokaži mu da on nije najvažniji na svetu. Reci mu da je suv, isceđen i skonjen s glavne rute poput onih izduvanih i bačenih balona koji su izgubili svoju boju, punoću i svežinu. Prazni su i jadni.
Eto, to je centrifuga, ona životna, a to nije život, nego preživljavanje. Životni kompas je pobrljavio i više nije siguran na koju stranu da pokazuje. Sve se stopilo samo u jednom pravcu i to pogrešnom. I shvati, probaj da shvatiš, da je posao samo sredstvo koje ti omogućava da živiš svoj život onako kako želiš.