Duša zna. Ono što oči vide, potpuno je individualno, baš kao i naša duša. Čak i čuvena rečenica “Lepota je u oku posmatrača”, nas uči, da mnogo stvari zavisi isključivo od nas. Možda nedovoljno razvijamo ono što je u nama, pa zbog toga i ne shvatamo koliko je zapravo važna ova misao. Slobodno mogu reći da lični napredak zavisi od naše spremnosti koliko duboko želimo da idemo.
Naš čuveni nobelovac, Ivo Andrić rekao je jednom da svud na svetu oči vide ono čega je duša puna. A čega to sve duša može biti puna… ljubavi, nežnosti, radosti, tuge, bola, toplote, lepote, savršenosti, nedostataka, razumevanja, osuđivanja, razočaranja, straha, vere, samoće, nadanja, sreće…
Jednom, davno, još kao mlada i nedovoljno-izražajno “potkovana”, sam na izložbi poznatog umetnika u nedoumici postavila pitanje – a šta ja to gledam. Mislim, nije me sramota kad nešto ne znam ili ne razumem, da pitam. Na postavljeno pitanje dobila sam odgovor koji me baš i nije zadovoljio – to je lično i jednostavno, ne postoji odgovor na tvoje pitanje. I zaista dugo me je taj odgovor mučio, jer tada nisam shvatala koliko je važno poznavati sebe, svoje afinitete, svoja razmišljanja i spremnost ka širenju sopstvenih vidika. Umetnik je izrazio svoju viziju nečega, to što je napravio bio je proces koji se u tom momentu odvijao u njegovoj duši. Vremenom sam shvatila, da nije nužno shvatiti zašto je to urađeno na taj način, već je važno kakav je utisak ostavljalo. A tumačenja je uvek bezbroj. Pogodili ste, vraćamo se na ono što je u nama. Naše oči, reflektuju ono što je u našoj duši, pa tako puno toga i doživljavamo na različite načine; naslikano platno, skulpturu, fotografiju, apstrakciju, cvet, putovanje, ljude…
U jednom razgovoru o umetnosti koja je neprikosnoveni i potpuno individualni umetnikov prikaz, i naravno koja bi trebala biti oslobođena od nametanja bilo čijeg mišljenja, zapanjila me je misao jedne osobe. Naime, vrlo bahato je rečeno da sve ono što joj se ne dopada, nije umetnost. Na to sam zaprepašćeno rekla – ali čekaj, meni se, na primer, Pikaso nimalo ne sviđa i šta sad, to nije umetnost. Ko sam ja da dajem takve klasifikacije. Jedino što ja kao amater, odnosno posmatrač mogu da kažem – ovo mi se sviđa, a ovo ne ili ovo me se dojmilo, a ovo ne. Dakle, lično potpuno, naša duša diktira sviđanja ili nesviđanja. I ne radi se tu samo o umetnosti, čitavo naše bitisanje satkano je od finih, tananih emocija tako da smo okruženi raznoraznom lepotom, a ponekad i bolom, tugom ili srećom. Sve to duša oseća, a oči vide.
Kad kažem duša, to je više figurativno, jer duša, šta je duša? Tačno mesto ne možemo da lociramo, pa prema tome, duša su svi osećaji i mentalni doživljaji koje nosimo u sebi; u mozgu, telu, stomaku – ne znam, negde. Nekoga dotakne lepota cvetića na poljančetu, a nekome ni najbogatiji buket ne izazove emociju. Ništa na ovom svetu nije samo belo ili samo crno, već postoji ceo spektar boja i mi smo ti koji ćemo izabrati kako ćemo obojiti našu stvarnost.
Takođe, ne mogu da objasnim šta je to u nekim ljudima koji me privuku i ostave dubok trag. Nije bitno da li se radi o ljubavi, prijateljstvu, poslovnoj saradnji ili o običnom poznanstvu. Suština je u tome da mnogo toga lepog pronalazimo kad malo dublje utonemo, a nažalost, u poslednje vreme ljudi se ne trude. Površno prihvataju puno toga lepog, pa i onog malo manje lepog. I sama sam ponekad površna, nemam strpljenja ili živaca da dublje uronim, pa se onda ljutim na sebe. Nije fer prema emocijama i dubini, jer samo tako možemo da osetimo i razvijemo pravi osećaj. Ono duboko u nama, to je duša.
Naša mogućnost izbora je lepota sama po sebi. U zavisnosti od iskustava koja nosimo, verovatno ćemo i različito reagovati i to je proces u kojem je potrebno uživati, zaroniti što dublje, a ne bežati od njega.