Te male stvari

Male stvari, reč je o njima. I, stvarno, nije stvar u tome koliko imamo nečega, nego koliko u onome što imamo uživamo. Prust je u potrazi za izgubljenim vremenom, psiholozi i moderni učitelji načina života su u potrazi za srećom, a ja za malim, onim najmanjim stvarima.

A baš leškarim, gledam nekakav film i bacam pogled na moju novogodišnju jelkicu koja veselo svetluca sa svojim lampicama. Žmirkaju, pa se ubrzaju, pa onda, onako kao kad mačka, koja mi leži u krilu, pospano sklapa okice, tako i one, lagano usporavaju. Te lampice i igra njihovih boja, na trenutke me potpuno odvuku od filma. Magijom svetla privučena u te male žmirkave, razmišljam, lepo je, baš je lepo. Inače, ja sam od onih što novogodišnje drvce drže što duže, a uvek kupim sa busenom, pa je pazim i mazim, i prskam, i zalivam, samo što joj još ne pevam. I tako, to vam kažem, male stvari.

Prvo novogodišnje jutro, još spavam, zvoni telefon, poznati glas već brblja: ” Mi pošli u šetnju, šta radiš, spavaš, ajde sa nama”, ja onako bunovna nesvesno potvrđujem. Gledam u sat, ono pola dvanaest, u sunce ti žarko, na brzinu ustajem, oblačim se, perem zube, češljam se, sve u jednom potezu. Obično se ne odričem tako lako svog jutarnjeg rituala uz kafu i potpuno nepristojnog razvlačenja, ali to jutro sam znala da mi je baš to potrebno. Lagana, ali poduža šetnja uz reku, još lakše ćaskanje sa dugogodišnjim prijateljima i na kraju kafica u nekom kafiću učinili su taj prvi dan novonastale godine veoma lepim. Šta sam vam rekla, male stvari.

Mogla bih ovakvih momenata da pobrojim koliko mi duša hoće, jer ih imam, jer ih volim i zbog toga što uživam u njima. Sve su to za mene srećice, tako ih i zovem – moje male srećice. Znam da nije pravilno rečeno, ne kaže se – male srećice, ali oprostićete mi, to je jednostavno moj mali iskorak u nepravilno. Kad kažu, odnosno pitaju, a razni se pitaju, šta je sreća, nemojte da ste smešni, sreća vam je na dlanu, na tacni, svuda okolo. Samo moramo da je prepoznamo i zgrabimo. Ovo zgrabimo možda grubo zvuči, ajde, preformulisaću malo nežnije, prigrlimo je.

Nije mi baš nešto išao na ruku ni kraj prethodne godine, a bome ni početak ove. Neke brige od kojih ne možeš da pobegneš, a ni da utičeš na njih, me more, one su tu, pa su tu. U svemu tome, jedan ili nekoliko otklona, dobro dođu i napune brigom ispražnjene baterije.

Da vam kažem u čemu još posebno uživam, jutro, tačnije zora na moru koje se kao ulje, onako usporeno i lenjo ljuljuška, pokoji galeb i ništa više. Tišina, zvuk talasčića. Dok još svi spavaju i dok se Sunce premišlja da li će ili neće, e, tada ja uživam, to je moje vreme i ništa, baš ništa taj osećaj ne može da poremeti. Sad je zima, a ja razmišljam o tom trenutku, satu, mirisu i osećaju. Je l’ i vi sad kažete, to su te male stvari. Ovo su moje, a sigurna sam da imate svoje, pa setite ih se, iščeprkajte iz dubina i izbacite na površinu. Videćete, lepe su.

Ima još mnogo stvari koje bih mogla da nabrajam, ali to bi onda bio sebičluk, tvrd i nepristojan, a ja sad ne želim takav osećaj u sebi, nije trenutak. Trenutno uživam u lepim mislima i pokušavam da ih prenesem što vernije, jer toliko malih stvari propuštamo zbog onih, takozvanih, velikih. Vredne li su, pa nisu, samo nas ometaju.