Takva sam odmalena, otvorena i iskrena. Naivno, možda, ne znam. Samo, ne u onom smislu – ma, sve ću da ti istresem u brk, pa se ti misli, apsolutno ne. Nikada drugima ne istresam “istinu”, ali baš nikada. Mnogi odmah pomisle na to, ali ja tu, u stvari, podvlačim crtu i mislim isključivo na sebe. Prema drugima, pogotovo prema prijateljima, sam potpuno iskrena i ne krijem svoje misli, niti osećanja. I nije mi problem da kažem – jeste, teško mi je, potrebna mi je pomoć. Želim da razgovaram ili ne želim da razgovaram, ali bih s tobom i sad, da ćutim. Takođe, nije mi problem da kažem – želim da se smejem i zabavljam, i to onako da me želudac zaboli, da se zacenim od smeha. Jer, ne možeš se sa bilo kim ni smejati onako gromoglasno, otvoreno i od srca.
A onda, kako je vreme prolazilo, godine se nizale, postadoh zrelija, ne mogu reći i pametnija, možda mudrija. Nekako sam shvatila da to što sam ja iskrena prema drugima, to baš i nije u obrnutom slučaju. Ljudi su zatvorene priče, kriju emocije, kriju tugu, kriju sreću. Sve nešto kriju i daju na kašičicu. Rekla bih, da me neko pita, a ne pita me – nije fer. Kod mene, brate, sve na izvol’te, tuga i sreća, problemi i neproblemi. Sve u zavisnosti, kako mi se šta dešava. Računam, prijatelji smo, kome ću da kažem sve onako kako jeste, ako ne njima. Pomalo se razočarah. Prikočih.
Otvorena i iskrena, da, ali debelo pazim u toj svojoj iluziji da ne povredim bliske ljude. Drugim rečima pazim šta govorim, pogotovo, ako je potrebno njima, o njima nešto reći. Kapiram ja sve, vrlo često već i posle prve rečenice, ali ćutim, ne zalećem se. Nekada sam možda to i radila. Iskreno kažem moje mišljenje, vremenom sam shvatila da ljudi, čak i oni bliski, ne žele istinu. Verovatno je negde i sami znaju, pa nije potrebno još neko da im doliva ulje na vatru. A shvatam i previše, valjda neka intuicija, pa sam posle ljuta na sebe što shvatam i znam. Ponekad mi se čini da sam stara duša koja ima toliko mnogo iskustava, da gotovo svako može negde da primeni. Otud i znanje, a i mudrost. Doživiš, proživiš pa ti je onda lako da ukapiraš i kod drugih, ali ti drugi to neće. Shvatam i to, oni žele svoje iskustvo, žele svoj doživljaj, pa onda oćutim i saslušam.
Znate, slušanje je velika stvar. Svi volimo da nas drugi saslušaju, onako mirno, bez upadanja u reč, s razumevanjem, a toga je malo. Više nam znači da nas neko sasluša, nego da nam pametuje i ne daj Bože, govori kako i šta moramo da radimo. Zbog toga više ne upadam u zamku iskrenosti, mač je to s dve oštrice. Ma zamislite samo, dođe vam drugarica sva ozarena, jer je kupila nove cipele, a vi joj istresete onako “iskreno”, ružne su. Kakav gaf. Treba li nam to, pa ne, naravno da ću reći, iako mi se možda i ne sviđaju, baš su super. Mislim, ako je ona srećna zbog tih cipelica, pa zbog čega ja da joj kvarim taj trenutak.
A da se vratim na moje razočaranje u odnosu na iste te ljude, to me je, u stvari, poguralo da sve ovo napišem. Koliko sam ja otvorena i iskrena, toliko su drugi, upravo suprotno, duduše ne svi, da se ne ogrešim. Ovi upijači tuđe energije, uredno gutaju svaku moju reč. Čini mi se ponekad i površno, ali ipak dovoljno da mogu da osuđuju i sude. Samo, ne rade jedno – ne otkrivaju sebe. Kalkulišu. Ovo ću da kažem, a ovo neću, jer ako kažem sve tako, kako je – možda i ja grešim, možda ni ja ne mogu da se snađem u nekim situacijama. Možda sam luzer, neeeeee.
Mogla bih još da pišem na ovu temu, onoliko, ali čemu, rekla sam sve što sam htela. I opet sam bila otvorena i iskrena. Imam i konkretnih primera oko sebe koliko vam duša želi, ali neću ih nabrajati. Ostavljam to neiskrenim žderačima tuđe energije. Nadam se da je suština shvaćena. Što se mene tiče, biću i dalje otvorena i iskrena, u svim svojim emocijama. Neću kalkulisati. Biću tužna, vesela, biću gubitnik ili najveći sreković koji postoji, ali biću ja, svoja ja. Iskrenije je.