vaga za tačno merenje

Vaga za tačno merenje

Ovaj naslov sam pozajmila, nisam sigurna da li je to dozvoljeno. Vaga je bila dečija emisija koju sam volela da gledam kao mala, dobra glumačka postava, i svaka epizoda nosila je jednu lepu poruku. Jednostavne priče, iz svakodnevnog života, nimalo pompezne, ni uveličane, samo su bile tople i ljudske.
Ne želim da kažem kako je u neko moje vreme odrastanja bilo lepše, ne, nisam od te sorte. Svako doba nosi svoje prednosti, nije nam potrebna vaga na koju ćemo staviti, na jednu stranu ono kako je bilo pre, i ovo kako je danas.
Evo, na primer, današnje vreme donelo nam je između ostalog i mobilne telefone, pa nema boljeg izuma, ja ne znam kako smo živeli bez toga, a jesmo.
Kada sam kao mlađa, odlazila sa društvom na more, ja se nisam javljala kući po deset dana. Dok nadem poštu, pa onda, po pravilu, red ispred telefonske govornice, onoliki. Puno puta me je mrzelo da stojim i čekam, i kao sutra ću, a to sutra se pretvori u prekosutra, i tako našniram ne zna se koliko dana nejavljanja.
A sad, kako mi deca negde mrdnu, tako odmah tražim da se jave, ili ja zivkam, ili kao da ne budem dosadna, ne zivkam, ali na svakih pet minuta proveravam ima li neka poruka.
Sećam se jednom na letovanju, stojimo u redu kod telefonske govornice, uglavnom mi mlađarija, svi se javljaju kući. A red se otegao, ono sunce prži, ali ne odustajemo, odnosno, krajnje je vreme da podnesemo usmeni raport; kako smo, jesmo li našli pristojan smeštaj, jedemo li, i da li dovoljno spavamo, ahaa, sve baš radimo kako nam je rečeno. Stojimo tako u redu, pričamo sa onima do sebe, da ubijemo dosadu, iako se međusobno ne poznajemo, tu su šale, dobacivanja razna, upoznavanja tipa – odakle si, koliko dugo ostaješ, jesi li bila u onoj diskoteci, super je tamo, i tome slično.
U svemu tome pažnju nam privlači razgovor jednog našeg vršnjaka koji se napokon dočepao telefona:
– Ej, ćao ja sam – s druge strane žice je verovatno sledilo pitanje, na koje naš vršnjak sad već malo glasnije odgovara;
– Pa ja, brate, ko bi bio – mi sad već svi slušamo, pomalo se smejuljimo, kad ovaj nastavlja;
– Ma, ja sam Peđa, daaa Peđa – iznervirano i razdražljivo odgovara;
– Paaa, tvooj siiiin – zaurla on u onu slušalicu – istog momenta salve smeha su krenule od nas slučajnih posmatrača i prisluškivača, a zaorio se bome i gromoglasan aplauz, ja to Vama ne mogu ni da opišem, to je bilo vrištanje. I danas kad se setim smeh me uhvati. A ko zna koliko se dugo taj Peđa nije javljao kući kad su i rođeni roditelji uspeli da ga zaborave, odnosno da mu zaborave glas.
Da, lepa su to vremena bila. U stvari, svaka mladost je lepa, i nosi svoje dobre i nezaboravne momente. Neću da stavljam na kantar, u ovom slučaju vaga ne služi tome. Sigurna sam da svako od nas ima svoje dogodovštine i da svaka generacija misli da je samo u njihovo vreme bilo najlepše.
Stoga, vaga za tačno merenje bivše i sadašnje mladosti ne bi trebala da postoji. Postoje sećanja, uspomene i ništa od svega toga nije merljivo. Pluseva i minusa ima, i u prošlosti, i u sadašnjosti.
Moram da priznam, moja deca su mene malo kultivisala, da ne kažem zauzdala, po pitanju javljanja. Naučila sam da se kontrolišem i da ih ne opterećujem previše, a i oni su sasvim dovoljno pažljivi da se jave, ako ništa drugo, svesni su da će me na taj način skinuti sa grbače.
Roditelj je roditelj, i on će uvek da brine, gde god njegovi puleni mrdnuli, samo nije na nama da ih baš mnogo gušimo, moramo ih pustiti da dišu, da imaju svoja lepa i smešna iskustva, i da oni takođe dožive svoju telefonsku govornicu. Ipak, iskustvo je iskustvo, ne prepričano, nego doživljeno.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.