Možda sam naivna, glupa ili blesava, ali i dalje mislim da je temelj svakog društva kultura i obrazovanje. A to sam dragi moji, naučila dok sam odrastala, dakle još u Titovo vreme. Danas osporavan, satanizovan, bačen na krajnje margine prošlosti. Reći ću vam jedno, onaj ko nije tada odrastao, nema pojma o čemu pričam.
Znate, da mi danas živimo bolje, da nismo ovako bačeni na kolena, da nismo više puta ponižavani i kao narod, a i pojedinačno, ja bih još i razumela ovoliku satanizaciju, još malo pa, zabranjeno-pominjanog perioda našeg života, naše prošlosti koje se sada svi odričemo.
Razumela bih toliko nipodaštavanje i anuliranje”onog”perioda da naša deca danas imaju posao, da obrazovanje nije palo na tako niske grane, i da sa diplomom fakulteta ne moraju da sede na birou, koji ionako ničemu ne služi, u stvari, služi, u njemu verovatno sede i ništa ne rade, da ne kažem kradu Bogu dane, zaposleni preko neke veze, partije ili rođaka.
Znate, neko vreme sam i sama čučala u tom birou, ekonomista sam po struci. U nekom momentu mi je preporučeno da idem na razgovor sa njihovim socijalnim radnikom, ili kako se već zove, u vezi profesionalne orijentacije!?!?
Dobro, otišla sam prekoputa u kancelariju. Naravno, čekala sam ispred te kancelarije dobrih sat vremena, ispostavilo se kada me je službenica pozvala da uđem, da unutra nije bila nijedna stranka, dakle, čekala sam verovatno da ona pozavršava svoje telefonske razgovore, trač partije, malo pročešlja po fejsbuku ili tviteru, a da se onda pozabavi malo i sa mnom.
Dok je gledala moje papire, meni se već svaka dlaka na glavi podigla od nestrpljenja, gnušanja i gorkog ukusa u ustima, razmišljajući u sebi, gde sam ja to dospela.
Razmišljajući koliko sam pisanih molbi poslala na raznorazne konkurse, tada su, naime, još uvek izlazili konkursi za zapošljavanje u dnevnim novinama, na neke dobivši negativne odgovore, uz izvinjenje da je mesto već popunjeno, a mnogi se nisu ni udostojili da mi odgovore. Negde sam čak uspela da uđem i u uži krug, bila zvana i na razgovor, da bih kasnije saznala da im neko drugi više odgovara, tja, sa svakim novim odgovorom, dezignirano bih slagala povratne odgovore na poveću gomilu.
Kad je dotična pregledala moje papire, uz vrlo ozbiljnu grimasu na licu mi je rekla da će to ići malo teže:”Znate ekonomista ima mnogo, teško će to ići”, ”Nema veze – rekoh ja – mogu da budem negde i obični ćata za početak, nije da biram, važan mi je posao, udata sam, dvoje dece, polaze u školu, znate već, teško je – pričam snishodljivo sa knedlom u grlu, a u isto vreme mi je muka od te priče, jer se uvlačim tamo jednoj koju niti interesujem ja, niti je ona voljna da mi nađe nekakav posao u mojoj struci. Drljala sam fakultet četiri godine, žuljala one klupe po amfiteatrima državnim, ne privatnim, i nije bilo nimalo lako da diplomiram, bogami su nas profesori iz cipela izvlačili svojim propitivanjem. Obrazovanje je tada bilo ozbiljna stvar.
Ne znam šta dotična figura koja odlučuje o mojoj poslovnoj sudbini ima od obrazovanja, ali ja sam se za svoje debelo pomučila.
E, sad sledi najlepši deo priče. Ništa od onoga što sam ja rekla nije doprlo do njenog mozga nego me pita da li sam razmišljala da promenim i prihvatim neko drugo radno mesto, na primer, rekla je u maloprodaji, u prodavnicama se dosta traže prodavačice.
Znate, nemam ja ništa protiv prodavačica, niti protiv posla u prodavnici, nemojte pogrešno da me shvatite, ne želim da omalovažavam nikoga, niti da potcenjujem bilo koji posao. Samo, da sam želela da radim u prodavnici, ja bih završila trogodišnju trgovačku školu, a ne četvorogodišnji fakultet. Dakle, obrazovanje i diplomu mogu samo da frknem u prvi kontejner.
Ustala sam i izašla napolje bez jedne, jedine reči, ostavivši zapanjenu službenicu širom otvorenih joj usta.
Da se vratim na osporavanog bravara, kako ga danas mnogi posprdno nazivaju, tada, u”ono”vreme, u ono nedoba, radio nije samo onaj ko nije hteo.
Tada sam kao student bila redovni posetilac pozorišta, čitala i kupovala knjige, putovala po celoj Evropi i što je najvažnije, osećala sam se kao čovek, pristojno, neponiženo. Financijski, ni bogata ni siromašna, uz malo novčane gimnastike moglo se dosta toga priuštiti, a i bile su razne povlastice, uz recimo index. I da, bila sam ponosna na svoje obrazovanje. Kažu, tada je bilo jednoumlje, jednopartijski sistem, nisi smeo da zucneš. Dobro, to je tačno, a recite mi samo šta nam je višepartijski današnji sistem doneo. Ajde da merimo.
Još jedna stvar, jako važna, nismo skupljali kao što se to danas radi po društvenim mrežama, novac za lečenje obolelelih od najtežih bolesti. Zdravstveni, a i mnogi drugi sistemi su sasvim dobro funkcionisali.
Ne želim da namećem mišljenje da je tada bilo bolje, bilo je propusta, to je sigurno, ali u poređenju sa ovim što se danas dešava, ono je bila civilizacija, a ovo sad je kameno doba, robovlasnički sistem one najgore, najprimitivnije vrste, u kojem se svi, ili gotovo svi loše osećaju.
Počela sam ovaj tekst sa osvrtom na kulturu i obrazovanje, a šta to ono beše?