sujeverje ili protiv uroka

Sujeverje ili protiv uroka

Kad me neko pita – sujeverje – ma taman posla, odkud ja, znate ono – protiv uroka. To je samo za primitivce, babske priče i tako to. Tako sam razmišljala ranije, a i danas razmišljam, kao – to je nešto daleko od mene. Međutim, nisam baš sigurna da je to sasvim tačno.

“Sujeverje je definisano uglavnom kao nerazumno verovanje da su zbivanja u budućnosti uzrokovana određenim radnjama, bez logičnog uzročno-posledičnog odnosa između činjenja tih radnji i događaja u budućnosti.”

Svaka etnička zajednica ili narod ima mnoštvo nepisanih pravila šta, kako i kada sme, odnosno ne sme da se radi. Konkretno, kod nas je mnoštvo narodnih običaja usko vezano za sujeverje pa ponekad baš i nismo sigurni gde je tu granica i šta je šta.

Uglavnom, sujeverje vezujem za religiju, možda to i nije tačno, ali u mojoj glavi je to nekako povezano jedno sa drugim. Kako nisam religiozna, mislim, tako su me vaspitali moji roditelji, jer ni oni nisu bili, pa sam taj takav stav zauzela i sama, ateista po svojoj prirodi, a priori sam odbacila sujeverje od sebe.

Ne mislim da je religija nešto loše, i nemam ništa protiv toga naprotiv, onaj ko zaista veruje, onaj ko je oduvek verovao i bio vaspitan u tom duhu naravno da mora da sledi sebe i svoja uverenja. Samo mi smeta licemerje u smislu – malo jesam, malo nisam. U jednom trenutku religioznost je postala toliko moderna da su čak i oni koji nikad nisu, odjednom odlazili u crkvu, slušali liturgije, pozivali popa u kuću i slepo pratili sve religiozne običaje. A onda kad je vetar drugačije zaduvao, vernici su ostali i dalje vernici, a oni “novi” da ih tako nazovem, prestali su i vratili se svom načinu života. Dakle, oni što su bili i ostali, njih poštujem i njima svaka čast, a ove novoproklamovane, što malo jesu, a malo i nisu, sve prema potrebi, njih trpam u skorojeviće koji će pomodarstva radi pristati na sve.

Da se ja vratim osnovnoj temi, a to je sujeverje ili praznoverje. Običaji, verovanja, sujeverje to su stvari koje učimo nesvesno, nametnuta su nam još od najranijeg detinjstva. Možda ne roditelji, ali dovoljno da vaša baba koju viđate, na primer, jednom mesečno kaže – a ne, to nemoj raditi, to se ne sme, ne valja dušo moja, ne valja to raditi i gotovo, seme je posejano – crna mačka prešla preko puta i ja se razmišljam i dan danas, da li da prođem tim putem ili ne.

Otvoriti kišobran u zatvorenom prostoru, to nikako – donosi nesreću.
Kad mi jedno od dece polazi iz kuće na polaganje ispita, onako u šali pitam, da polijem vodu za tobom – da se nisi usudila, stiže odgovor u sekundi.
Ako sretnete odžačara (mada je to danas zaista teško) koji je simbol sreće, uhvatite se za dugme i okrenete ga u krug, a bilo bi dobro i da čupnete neku dlaku sa njegove četke, na taj način, navodno, potvrđujete sreću koja samo što nije.
Mlada na svojoj svadbi mora da nosi nešto novo i nešto staro, aj sad to uskladi, kad se kupuje sve novo.
Ako želite mirne snove stavite nož ispod jastuka, košmari beže od noževa – taman posla, izbockala bih sebe od glave do pete, koliko se vrtim dok spavam.
Hodanje ispod merdevina – pošto su raširene merdevine oblika trougla, a trougao je simbol života, onda mu to dođe kao da izazivate sudbinu ako se nađete u tom trouglu. E, sad, to već izbegavam sve iz straha da mi se onaj što je na merdevinama ne strmekne na glavu.
Razbijeno ogledalo – sedam godina nesreće – uhhh kako to zlosutno zvuči, ježim se od same pomisli.
Kuckanje u drvo, ma to radim stalno, pogotovo kad kažem nešto dobro pa da se ne izokrene, imalo smisla ili ne, ali tako je otkad znam za sebe. Svi oko mene uključujući užu i širu porodicu su stalno kuckali pa sam tako i ja nastavila.
Vešanje potkovice na vrata – jes’, baš ona će da donese sreću, čik da vidim u soliteru sa sto stanova da je negde okačena potkovica.
Broj 13, još ako je petak, to je u najavi znak za katastrofu. Ma jeste, ja u gimnaziji ispravljala keca iz matematike kod profesora čije ime samo što izgovoriš tresu ti se gaće, i šta, nakon njegovog dobrog dvočasovnog driblanja ja se rešila keca, juhuuu sva srećna.
Detelina sa četiri lista, u životu je nisam pronašla i sad ja sam kao nesrećna.
Kad se dete rodi, obavezno mu staviti crveni končić oko ruke i to će ga štititi od sveg zla. Kad sam rađala decu nisam ni znala za to, a da mi je moja baba bila u blizini ona bi verovatno već izvukla celo klupko crvenog konca.
Nošenje mlade preko praga, e jeste me moj muž preneo i svaka mu čast na tome. Naime, kad smo se venčali bila sam trudna i imala sto kila, vala kad je tu gomilu od mene mogao da prenese, nema šta, samo jako.
Ptica kad vam se pokaki na glavu ili tu negde, e baš, sreća ogromna, smrdim na kilometar i jedva čekam da se rešim poslate mi iz vazduha sreće.
Zapaliti tri cigarete istom šibicom – ne valja se. Hmm, danas više niko ne koristi šibice, a i cigarete se izbacuju iz upotrebe, zatim, nikako da stavite cipele na sto – pa ko je lud da stavlja cipele na sto…i tako dalje, i tako dalje.

Malo sam sve ovo okrenula na šalu mada kao što već rekoh neke stvari i sama radim, pa se posle smejem sama sebi.

Sujeverje i koliko smo zagrizli u tu priču.

Iskreno, ne znam, ali znam da ima mnogo nelogičnih stvari. A najveći šok mi je bio kad sam saznala da mnogi i to u današnje vreme napretka i tehnologije idu kod baba vračara ne bi li čuli i eventualno preokrenuli neke loše stvari koje ih možda čekaju.

Neka verovanja su donekle podnošljiva, ali postoje i neka koja su na granici zdravog razuma. Sami odaberite u šta ćete verovati, iskreno, ja verujem u sebe, a to što ponead kuckam u drvo ili se razmišljam šta da radim sa tom crnom mačkom koja se baš sad našla na mom putu, pa, ajde, da progledamo kroz prste. A znate li šta je zaista smešno, moja drugarica ima crnu mačku u stanu, hmmm i hah, kako li se njih dve izbegavaju?

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.