misli koje bole

Misli koje bole

Postoje misli koje bole, to su one misli koje ne možeš tek tako da odgurneš i kažeš – ma pusti, proći će, razmišljaj pozitivno, nasmej se i odmah će biti lakše.

A mnogi, iako ih niko ne pita za mišljenje i savet, će reći upravo to, samo greška je u tome što u tom momentu to jednostavno ne želiš da čuješ, jer znaš i sama vrlo dobro kada ćeš da se smeješ, šta je to što te podiže, a šta spušta, ali ljudi su takvi, vole da savetuju.

Misli koje bole su gubitak nekoga ili nečega, pritom ne mislim na materijalne stvari, mada i one znaju da bole. Izdaja ili prevara od strane bliske osobe takođe su misli koje bole, zatim, neshvaćenost, nerazumevanje, netolerancija i tako dalje, ima mnogo takvih misli.

Moje iskustvo – ne savet, je da neke stvari moramo da odbolujemo, onako jako, do kraja. Opet će neko možda da kaže ili pomisli – dobro – dosta je, pusti mračne misli.
Ne mogu da pustim mračne misli, to dolazi u talasima i za to je potrebno vreme, a stvarno i iskreno pozitivan možeš da budeš tek kada ceo proces prođeš od početka do kraja.

Tek kad prođeš taj proces koji je neophodan, tek tada možeš neke stvari da staviš na ono mesto koje im pripada i tek tada možeš da kreneš dalje. Sve ostalo je laž, neiskrenost i pretvaranje.

Ne možeš da ideš okolo i smeješ se k’o lud na brašno, ne – ne možeš, to se tako ne radi. A znate li kako se to radi? Staneš, otpustiš sve i pustiš to što te muči da odradi svoje. Nemojte da se brinete i mislite, pa potonuću, otići ću u dubinu i neću moći da se izvučem… moći ćete. Naš um i naš organizam može mnogo toga da podnese samo ga ne smemo kočiti. Nema trpanja onog što nas boli tamo negde pozadi i na silu se smejati.

A znate šta ima? Ima suočavanja sa sobom, sa svojim strahovima, demonima, bolom. Kažu, vreme će odraditi svoje, ma neće. Vreme će nas samo naučiti kako da živimo sa tim i kako da se ponovo smejemo. Ono što moramo da znamo je da bežanja nema i da ako to što nas boli stalno guramo, a ne proživimo, nikakvo vreme neće nam pomoći.

Unutrašnji dijalog i terapija uma, tako kažu, a dobro kažu.

Da se razumemo, uopšte ne spadam u mračne osobe, naprotiv, obožavam dobar provod, dobro društvo, smeh i opuštenost u krugu ljudi koji mi nešto znače.

Međutim, mnogo bola naučilo me je kako da se suočim i ostanem normalna. Posle svega, kako da se opet smejem bez griže savesti. Kako da ne bežim, kako da stanem i ne glumim da sam dobro i kako sa punom žestinom da se sudarim sa onim što moram.

Da, da to je veliki problem, smejati se a da vas ne grize savest – ono kao ja više nemam pravo na smeh, uživanje i radost.

Imaš, imam – na sve imam pravo, ali tek kad stvari u glavi dovedem do kraja i kad ih nazovem pravim imenom. Imam onda kada prođem ceo proces, a on traje, i to od samog od početka pa sve do kraja. A kada je kraj, to ćete osetiti. A faze procesa, pa i to mogu da definišem i složim po nekom redu – šok, tuga, bol, bes, strah, razočaranje, apatija, a sve to u zavisnosti kakvu vrstu bola nosimo sa sobom.

Jedno je važno, koju god vrstu bola nosimo sa sobom, moramo hrabro da izađemo na megdan sa njom, odnosno sa samim sobom.

I kad mi neko kaže – budi pozitivna, prvo se naljutim na plitkoću reči i nerazumevanja, a onda kažem, hoću, samo me pusti da prvo uradim sve kako je potrebno i onako kako moram. Ne zavaravajte se, prečice ne postoje.

I na kraju, misli koje bole će utihnuti, ušukaće se na jedno samo nama znano mesto, ali ne same od sebe, mi i samo mi moramo u tome da im pomognemo.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.