Trulo, trulež, buđ, ustajalo, žabokrečina, neinventivno, bez svežine, bez daška novih ideja. Tamo gde nema protoka stvara se trulež. Sve se vrti u krug, baš kao u nekom lavirintu. Po definciji, razgovor je razmenjivanje misli, iskustava, ideja, između dve ili više osoba. Takođe, razgovor je osnovno sredstvo za stvaranje međuljudskih veza.
I sad sigurno se pitate, al’ kakve veze buđ ima sa svim ovim gore napisanim. Ima, puno toga. Na primer, u situaciji kada mislite da razgovarate s nekim, a onda shvatite, da taj neko vodi monolog sa vama. Pritom, taj neko misli da baš lepo teče razgovar.
Kako sam počela da se osećam trulo i stegnuto u takvim situacijama, eto o tome sam htela danas da pišem. Znate, trebalo mi je pun vremena dok nisam shvatila koliko ljudi vole da pričaju. I baš ih je briga što u toku svog monologa zauzmu vreme i prostor svom sagovorniku. Kakvo je to razočaranje kada taj koji se možda baš radovao susretu i prijatnom ćaskanju, shvati da ne može do reči da dođe. Jedva može i i da udahne.
Čujemo li našeg sagovrnika? Slušamo li nekog drugog osim sebe? Da li nas je briga šta neko drugi ima da kaže? Na sva ova pitanja odgovor je…ne. A zašto nam je onda uopšte potreban sagovornik? Valjda zbog toga da baš ne idemo okolo i pričamo sami sa sobom. To bi bilo ipak malo čudno, zar ne?
Redovno postoje situacije kada na jedvite jade dođete do reči i pomislite da je napokon došlo vaših pet minuta. Krenete sa pričom i onda momenat uhvaćen u trenutku kad ste malkice zastali – izvini što te prekidam, al’ samo nešto…i gotovo, vaš sagovornik je preuzeo priču. Trulež, loše se osećam, umesto prijatnog ćaskanja ponovo je krenulo ispiranje mozga. Zar ljudi zaista više ne znaju da razgovaraju ili su prosto sebični.
Imam jednog drugara koji je jako simpatičan i sve njegove priče su urnebesne. Bukvalno se držim za stomak od silnog smeha pošto situacije koje mu se dešavaju u životu spretno okrene na komičnu stranu. Ne viđamo se često, geografska udaljenost čini svoje, ali se uvek obradujem kada javi da dolazi. Svaki put pomislim, eh – šta sve ima da mu pričam. Međutim, šipak – ni da zucnem od njega ne mogu i to ne samo ja, celo društvo sedi i sluša. Čini mi se da on ne diše, nego nadovezuje jednu temu na drugu. Reč, rečenicu i priču pretvara u beskrajni monolog. Dok se osvrneš prođe par sati i ono kao, vreme je da se ide kući. Možda je sebično od mene kad kažem da se radujem što nije tu svaki dan, jer nikako ne bih mogla često da učestvujem u tome.
Imam opet jednu drugaricu koja kad me nazove u stanju je sat vremena da priča o svom poslu, koji mene interesuje koliko crno pod noktom. Dugo godina smo dobre i ima ona svoje jako dobre strane, štaviše, u nekim mojim teškim životnim situacijama bila je uz mene. Puno mi je pomogla i tako, prosto ne mogu da je prekinem na pola reči i kažem, znaš mene to ne interesuje. Zbog toga je pustim, neka priča. Ipak, na kraju razgovora, uz moje povremeno – aha – da – ma razumem, u meni prevlada onaj osećaj praznog razgovora. Trulež i praznina, epilog.
Mogla bih do sutra da nabrajam razne situacije i razgovore, čitaj monologe, ali neću i ne mogu, dosta mi je. Onda se pitam da li sam ja sebična ili sam prolupala. Možda me je trulež i ustajalost u ljudskoj sebičnoj priči dovela do toga da ću radije sedeti sama nego slušati tuđe monologe. Makar to bili najbliži prijatelji ili rodbina, od mene je dosta. Umorna sam od takvih razgovora i više ih ne želim.
Nešto razmišljam, ako u par sati nečijeg monologa nema mesta za par pitanja o meni i nekoj mojoj priči, čemu onda sve to druženje. I nemojte da mislite da sam asocijalna, naprotiv, željna sam druženja i lepog razgovora. Razmenjivanje misli, protok energije pa čak i suprotstavljanja, sve je to vredno svake priče. Sve to je sastavni deo ćaskanja i prijatne atmosfere, ali nemam s kim. Na kraju ispadoh ćutolog, a ja u stvari, nemam više snage da se borim za reč i sve manje podnosim buđ, koja je, uostalom i nezdrava.
A ima par ljudi, ali bukvalno samo par ljudi s kojima mogu toliko lepo da razgovaram da se posle takvog razgovora osećam ispunjeno. Potpuno ispunjeno i lepršavo, jer oni jednostavno znaju da razgovaraju.
Od prvog slova ovog teksta već spomenute reči, trulež, buđ i ustajalost neprestano me proganjaju. Shvatam da je tako malo ljudi koji žele razgovor, a mnogo više onih koji sdamo žele da pričaju o sebi. Zbog raznih stvari ne mogu da ih se rešim, a najradije bih. Sa njima ne mogu da osetim tu lepu energiju i nesputan protok misli, razumevanje i čist okrepljujući razgovor. Oni su žderači moje energije.