soliter

Soliter

Soliter, jedna velika građevina, košnica prepuna ljudi. Iskreno, ni ja ih baš preterano ne ljubim. Stiče se utisak, tu niko, nikoga ne poznaje. Prolaze ljudi jedni pored drugih, da l’ klimnu glavom, da l’ se pozdrave ili se možda samo onako nasmeše zbunjeno, poluprepoznavajuće dok ulaze ili izlaze iz lifta.

Međutim, jutros, da, baš jutros, na prvi dan Nove godine, čula sam jednu tužnu, tešku priču. Znam da nikome nije do teške priče, i znam da bi svi želeli samo nešto lagano i lepršavo. Valjda nam je sve nekako postalo preteško, pa tražimo otklon od svega.


Desilo se da je neko, nekog izgubio. Teško, uvek je teško. Samo, ima taj jedan momenat kada ljudi postanu, solidarni, humani, i to je deo priče koji daju makar malu svetlost u celoj ovoj težini.
Soliter, i ljudi u njemu, komšije, poznanici koji jedva da znaju jedni za druge, skupili su se, otišli kod onih kojima je najteže, posedeli i pokušali da nađu reči utehe, i nisu se samo na tome zaustavili. Nisu znali, i tek kad su otišli kod tih ljudi, videli su koliko oni pored sve ove muke koja ih je snašla, u stvari, teško žive. Koliko su svaki dinar koji imaju ili nemaju dali nadajući se da će na kraju sve ispasti kako treba, a nije.

Pod tako teškim utiskom, oni koji su došli, otišli su. A onda, taj isti dan, za sat ili dva, zazvonio je jedan telefon, pa drugi, kod nekoga u stanu zazvonilo je zvono na vratima, soliter se probudio.

Ajde da pomognemo, a kako da pomognemo – čulo se iz telefonske slušalice, sa mobilnog telefona, na hodniku, ispred lifta, u liftu, u prizemlju, na svim spratovima. Taj hladni, veliki soliter otvorio je dušu. Pare su skupljene, od vrata do vrata, otvorenog srca svako je dao onoliko, koliko može. Puno je tu stanova, porodica, neko živi dobro, neko lošije, ali svi su želeli da pomognu. Hladni soliter, nepoznati soliter postao je topao, vreo. Uskomešalo se sve, pravi mali mravinjak pokazao je šta znači sloga, solidarnost i humanost. Šta znači pomoći nekom, a da on to i ne traži. Zvono na vratima stana oglasilo se, stanari kojima nije bilo ni do čega, otvorivši vrata razgoračenim očima su gledali debelu kovertu koja im je uručena od strane njihovih komšija. Krenule su suze, plakali su, zbog svoje muke, zbog svog jada, ali i zbog dobrote onih koje su svaki dan sretali, nekad se pozdravivši, a nekad i ne, nekad se nasmešivši samo u prolazu, a nekad i ne.

Novac, kažu, nije sve u novcu. I nije, ali znači, pogotovo kad nevolja stisne sa svih strana.

Ne, ovo nije priča o novcu, ovo je priča o ljudima koji se ne poznaju, čak se i ne druže. Nisu ni iz istog društveno-socijalnog miljea. Soliter je priča o ljudima, o dobroti, o humanosti, o prepoznavanju muke i nevolje.

Ovo je priča o lepoti darivanja i pomaganja onima koji su u nevolji.

I zato, neka Nova godina počne pričom o nama.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.