Muka moja je što na kilometar namirišem neiskrenu priču. E, sad još veća muka mi je što moram, da sakrijem da sam je primetila. A krijem zbog toga da drugima ne bi bilo neprijatno, i na taj način dođemo do onoga “pričam ti priču”.
Sama sebe upetljam u takvo vrzino kolo, i samo još što ne počnem da se izvinjavam što sam namirisala, praznu priču i neiskrenost.
Smeta mi čak i kada su u pitanju ljudi koje slabo poznajem, a pogotovo kada su u pitanju bliski ljudi ili barem mislimo da su nam bliski.
Većina ljudi voli da priča, priča, priča. Vole svoj monolog i uopšte ih nije briga da li možda i neko drugi sem njih ima nešto da kaže. U mom slučaju, nije da sam ja neka ćutljivica, nego, samo pristojno pokušam da sačekam kraj njihove priče, ne bih li i ja nešto uspela da progovorim. Dobro, kad pričaju o svojim nekim dnevnim dešavanjima, problemima ili o nečem lepom što im se dogodilo, to mi je i prihvatljivo, ali kad krenu sa nekom životnom filozofijom, ehh, to više, ne mogu. A, kako se tu sad uklapa prazna priča, pa vrlo jednostavno, krenu sa temama koje su samo čačnuli ili usput negde pročitali i odmah se nađu potpuno opremljeni potrebnim znanjem. Često se pitam da li su drski, puni sebe ili jednostavno ih nije briga. Mislim, o temama u kojima baš nisam najbolje potkovana, pustim sagovornika da priča, pritom nastoječi i sama nešto da naučim. Moja strpljivost uglavnom popušta kad primetim da mi neko priča poluznanje, nemam čakni volju ni želju da ih razuveravam i možda naglasim da malo više, konkretno o toj temi znam, jer njihov nastup je neverovatno dominantan. Tada odlazim, smišljam na brzinu neki razlog i nema me.
Šta je u stvari prazna priča, neiskrenost ili prenaglašavanje?
Nesmotrenost ili bahatost u razgovoru je nedostatak inteligencije, razumevanja, zdravog razuma, humora…zatim, tu još može da spada; trenutna izmišljotina, nezaslužena uvreda, prostakluk, nesmotrenost, preterana logika, dvoličnost, zaslepljenost. Sve to je jedna velika prazna priča, ali i mnogo više, a ja sam tako umorna od takve vrste komunikacije.
Nemojte sada da mislite da sam ja oličenje inteligencije, nisam, prosečna sam. Ipak, da li godine ili neka teška vremena koja sam pregrmela, naučili su me da ne gubim vreme na bespredmetne rasprave i objašnjavanja, a nekad sam to vatreno radila. Naučila su me takođe, da napokon shvatim gde sam, šta sam i zašto sam tu gde sam i da ne moraju baš svi da me vole. Naučila sam, takođe, da se pomirim sa svojim greškama i trudim se da ih ispravim. Naučila sam da se ne petljam u ono što ne znam i naučila sam da cenim ono što je u meni kvalitetno. Jedna od važnih lekcija mi je bila da strpljivo gradim svoje i tuđe poverenje i da je jako bolno kada toga više iz nekog razloga nema. Najvažnija lekcija koju sam naučila bila je da se ne pričam nikome praznu priču, već da čvrsto stojim iza rečenog, a da pritom ne unizim nikoga.
I zbog svega ovoga, ne znam možda mi se intuicija koju znam da imam još više izoštrila i usmerila ka prepoznavanju istine, poluistine ili neprimerene arogancije. Više puta u svom životu sam upoznala ljude koji su zapravo super i dragi, ali kad krene priča, prosto me oteraju sa svojim monologom, svojom arogancijom, bahatošću i pričom koja im služi samo da bi uzdigli sebe. Neko to radi suptilno, a neko prostački, suština je ista, njihova priča je prazna.
Hegel, nemački filozof, bio je jedan od poslednjih predstavnika filozofskog pokreta poznatog pod imenom “nemački idealizam”, jedno od njegovih učenja je bilo i da se karakter obrazuje u vihorima i pod pritiskom života; i da čovek dostiže svoju punu veličinu samo kad je prošao kroz vatru pritisaka, odgovornosti i patnje. Čak i bol ima nešto umno; on je znak života i podstrek za rekonstrukciju. I strast ima svoje mesto među umnim stvarima, jer ništa veliko u svetu nije izvršeno bez strasti. Jedino nepoštovanje tuđeg mišljenja i bahatost nema ništa umno u sebi, ono jedino degradira sve što postoji na ovom svetu, pa i samog čoveka.
Reči, divne reči jednog velikana o drugom velikanu, možda mogu da nas odvrate od svih praznih arogancija ovog sveta. Neka to bude i zaključak ove neobične, ali za mene vrlo interesantne teme.
“Sokrat je predstavljao ideal moralnih vrlina: mudrosti, skromnosti, trezvenosti, umerenosti, pravičnosti, hrabrosti, nesavitljivosti; zastupao je čvrstu zakonitost nasuprot tiranima; daleko je bio od gramzivosti i vlastoljublja. Kao čovek, Sokrat je bio oličenje tih vrlina – mirni, smerni uzor vrline. U njegovoj umerenosti u životu izražavala se takođe snaga svesti, ali ne kao veštački, izmišljeni princip već se ispoljavala kako kad, prema datim prilikama”.
G. V. F. Hegel