Stvari koje smo negde u davnoj prošlosti izgubili, su stvari koje bih ja opet vrlo rado prigrlila u ovom današnjem životnom mravinjaku. Da pitam moju decu o tome, verovatno se ne bismo složili, a možda…
Nisu to materijalne stvari, ne, to su one sa kojima su mnoge generacije odrastale, pa tako i moja. Jednostavne stvari koje su bile deo nas, a čini mi se da danas fale, i to mnogo.
Možda sam nostalgičar, a možda su i godine u pitanju, pa mi je sve što je bilo u prošlosti bilo lepše, humanije, druželjubivije.
Danas imamo tehnologiju, od koje ni sama ne bežim. Mnoge stvari su olakšane, dostupnije i vrlo rado koristim sve vrste komunikacije koje su mi na raspolaganju. Život bi prema tome trebalo da je rasterećeniji. Blizina i daljina više nije problem. Ne mora više da se čeka, na primer, pismo koje putuje, ne zna se koliko dana. A možda je baš u tome bilo čari – čekati, čekati, a onda kad stigne, uhh kakva sreća.
Danas ne moramo ni da se nađemo sa dobrim prijateljem na nekom pićencetu, možemo samo jednim klikom da se povežemo, gledamo i pričamo satima, ako nam se hoće. Što da izlazimo i trošimo pare, kad za džabaka možemo to da uradimo sedeći udobno u svojoj omiljenoj fotelji.
Samo, nije stvar u udobnoj omiljenoj fotelji, nije stvar ni u omogućenoj komunikaciji, nije stvar ni u tehnologiji, nego u nama. Previše smo zgrabili te novitete, oberučke ih uveli u naše živote, i sad kažemo, nešto nam fali, nije to to, nešto nedostaje u celoj ovoj priči.
Falimo nam mi.
Nijedna tehnologija ne može da se meri sa živom reči, sa toplinom u oku, sa dobro znanim dodirom ruke ili nežnim zagrljajem. To je ono što nedostaje. Imamo sve lepo, novo, moderno, ali da li imamo dušu, pa imamo, samo, zaboravili smo na nju.
Zašto se u ovo tako tehnološki razvijeno življenje, sve češće uvlači reč – usamljenost? Znate zbog čega, zbog one udobne omiljene fotelje koju zarad njene udobnosti nećemo da napustimo, ali ćemo zato napustiti prijatelja, napustićemo jedno savršeno ćaskanje oči u oči u debelom hladu starog hrasta. Neće nam prostosrdačni dobroznani konobar prići sa rečima – kako ste danas – hoćete li uobičajeno – pa, iako nas ne poznaje, nego samo onako usput, osećaj će biti lep. Pomisao – negde pripadam – postaje stvarnost, a misao o udobnoj omiljenoj fotelji, pa, ona neka čeka, ima i za nju vremena.
Ta fotelja ne zna kako izgleda najlepši zalazak sunca, takođe ne zna za osećaj bliskosti i spokojnog, umirujućeg oka koje prodire u samu našu dubinu. Ona zna za brige i namršteno čelo koje je u njenom prisustvu najizraženije, ali ne zna kako te brige na trenutak nestanu, i kako se čelo ispravi, a u duši se pojavi toplina koja nas greje i koja nam govori nemuštim jezikom da će sve biti dobro, dok na obali Save ili Dunava sedimo sa najboljim prijateljem, delimo limenku piva, i jednu porciju savršeno isprženih girica.
Ni najudobnija fotelja na svet ne zna kako je to kad plačemo sami, i kako je to kad plačemo sa nekim koji vidi svaki naš pokret ili oseća zajedno sa nama kako je i zašto je nešto teško.
Ni najudobnija fotelja na svetu ne zna kako to izgleda kad se u laganoj priči odjednom stvori prostor za neobuzdan smeh, kojemu nema kraja, a za početak nije ni važno. A takav zarazan smeh leči sve nagomilano i nataloženo dok sedimo u njoj i mislimo, mi samo mislimo da nam je to dovoljno.
Ni najmoderniji telefon na svetu, ne može da prenese emociju, zajedništvo, osećaj prijateljskog zagrljaja, i sigurnost ljubavnog zagrljaja koji ne možemo da pretočimo u reči. On ne može ni da razume jezik ljubavi, prijateljstva – on ne može da uteši, on ne zna da pruži podršku, niti da iskaže nežnost, pokaže ljubav i promeni način na koji posmatramo ljude oko nas i sebe.
Naši strahovi ostaju zarobljeni u omiljenoj fotelji i na telefonu koji ne želi da nam pošalje poruku onda kada je toliko silno želimo. Naši osećaji sputani su u tom malom, skučenom, zatvorenom prostoru, nemaju mesta, ne znaju kuda da se šire i kako da vide svetlost dana. A stari hrast i ispod njega bašta sa nekoliko stočića, prosto odišu i čeznu za nama u ugodnom, bezbednom i isceljujućem razgovoru, oči u oči, gde se sve vidi, čuje i oseća.
Psiholozi tvrde da je uloga dodira i razgovora oči u oči, u ljudskim životima nezamenljiva i od presudne važnosti za emocionalno zdravlje. Toplina tela i ruku dragih osoba čine da organizam počinje da luči čitav niz hormona zahvaljujući kojima se osećamo dobro. Naučno je dokazano da zagrljaji snižavaju krvni pritisak, povećavaju nivo oksitocina, „hormona sreće“, koji se izlučuje kada osetimo povezanost sa drugom osobom, spuštaju nivo kortizola, „hormona stresa“. Svakodnevnim, malim, usputnim, nežnim, prijateljskim ili ljubavnim, ohrabrujućim ili toplim zagrljajem možemo mnogo učiniti da se bolje osećamo i da budemo bolji. Takođe, kažu da su nam potrebna najmanje četiri zagrljaja dnevno da bismo održavali, a dvanaest da unapredimo emocionalnu inteligenciju.
To su stvari koje su nam potrebne, a koje smo gurnuli negde u poslednju fioku. Ništa od sve ove tehnologije, udobne omiljene fotelje ili najmodernijeg telefona, nije toliko važno.
Sve te stvari su zamenjive, a mi, naši zagrljaji, i naš neobuzdan, zarazan, iskren smeh u društvu dragih osoba je dragocen i nezamenjiv.