Stvarno sam slučaj za psihijatriju, a sad da vam ispričam i zašto. Postoji taj traker, flaj traker, odnosno aplikacija ili sajt, koji uživo prati letove. Lepo sve, od poletanja, pa cela putanja i na kraju sletanje, na kojoj visini leti, koliko sati, minuta i tako dalje, ma baš onako sve detaljno. Verovatno je puno vas upoznato s tim, a sigurno neki i zavire ponekad. Znam da, na primer, moja dobra prijateljica kad joj sin leti, obavezno prati svaki minut. E pa, to me je malkice utešilo, u smislu da nisam jedini mazohista, kao ni slučaj za posmatranje.
Prvi put kad mi je sin službeno leteo preko bare, on sam mi je rekao – e kao, imaš uživo da pratiš let i pokazao mi je gde da to nađem na netu, ni ne znajući koliko ću se, u stvari, primiti. Mislim, to jeste prava stvar, ali ne za ovakve ludake kao što sam ja. Elem, namestila ja traker da stalno stoji uključen, usput obavljam neke posliće, pa s vremena na vreme, provirim na putanju, kao to mi pa nešto znači. I tako, leti avion, leti moj sin, letim, polećem, slećem i ja.
E sad, nije se završilo na tome, bilo je tu još letova, sin, ćerka, kumovi, samo što još nisam počela da pratim i komšije kad negde lete. Lepo vam kažem navukla se ja onoliko. Sve mi neki đavo neda mira dok ja to ne ispratim iz minuta u minut. Međutim, ima tu i ne baš zgodnih momenata i onda paf, moje prizemljenje. Pratim ja to tako jedan let, sad već više ni ne znam od tih silnih praćenja ko je ovaj put bio gore visoko na putanji, kad ono, na sred okeana, avion se okrenuo i vraća se nazad.
Ju, ju gledam ja pa sve ne mogu da verujem, šta radi ovaj, gde će sad – pa gde ćeš sad nazad, preš’o si već više od pola puta, auuuu moje panike. Ušetala se, unervozila, ne mogu da verujem šta gledam, pa sve lupkam po ekranu ne bi li se ludi avion okrenuo, pa zatvorim, odnosno spustim dole da ne gledam, pa opet otvorim. U nekom momentu, okrenuo se prema Aljasci – ma čoveče, pričam sad već naglas sa pilotom, pa gde ćeš sad tamo, normalan li si, uhh, nervni slom sam dobila. Opet, gasim i palim, spuštam i dižem, svaki nerv mi titra, a on tamo gore na trideset devet hiljada stopa luduje.
Postoji onaj jedan stari video klip u kom majmun koji se mnogo plaši zmija, ali je mnogo i radoznao, podigne kamen, ispod njega zmija i on kad je ugleda od straha se onesvesti. Kad dođe sebi, ponovo digne kamen i opet vidi zmiju ispod, i opet se onesvesti, i to je tako ponavljao ne zna se koliko puta. Na kraju su ovi ljudi koji su snimali, sklonili i kamen, i zmiju, jer majmun k’o majmun, on bi tako ko zna dokle. Majke mi, osećala sam se potpuno isto, majmun vs. ja, ne zna se ko je luđi, ali majmun je majmun, a ja sam, eto, slučaj. Neko stručan bi trebao dijagnozu da mi da, nego bojim se da bih i tu osobu povukla za sobom, pa eto belaja.
Da se vratim na nestašni avion koji je plesao po onom ekranu kako je hteo i u svim mogućim pravcima, naravno da je sleto kako je bilo i planirano, a ja se potpuno iscrpljena sručila se u krevet. Posle su me ovi moji mlađi naraštaji dobro “izribali”, verbalno, uz reči da nisam normalna i da se često dešava da se u prenosu nešto “zabaguje” ili da računar “pobrljavi.”
Što vam sve to pričam, eno mi sin leti, vraća se i to opet preko bare, a ja ne smem da otvorim aplikaciju, jer ko zna šta će mi taj pilot, odnosno traker, ponovo prirediti, a i dobila sam strogu zabranu. Grenland, Aljaska, Tanzanija, lupinzi, poletanja, sletanja……Samo, ipak bih ja malo da zvirnem, čisto da vidim gde su trenutno, što se ono kaže, nepopravljiv sam slučaj.