Znate li da je najteže staviti se u položaj drugog i shvatiti ono što je toj osobi potrebno, a ne vama, nad nama caruju instant osećaji i tako to. Hiljadu i hiljadu reči napisano je i rečeno koliko je zapravo važna i potrebna komunikacija, kao i razumevanje, pa ipak, na delu to baš i nije tako.
Mnogi su puni uobičajenih reči – tu sam za tebe – kad god ti je potrebno samo zovi, kaži – u tri ujutro, nije važno i tako dalje. Nije nego, u većini slučajeva to budu samo prazne reči. Takođe, većina i ne zna pravo značenje, težinu i važnost istih. Ne želim da budem skeptik, samo govorim ono o čemu ne vodimo računa, a to je “površnost” kao i suviše laka upotreba reči. A reči su moćne, one mogu da izleče dušu, ublaže tugu i oteraju strah. Mogu da ponesu, uznesu i da daju krila. Da ne pričam o tome koliko je važno biti pažljivo saslušan i to baš na onaj način koji ti je potreban; bez osude, mudrih savetovanja i nepotrebnih reči. A pre svega, slušanje, ono ne bi smelo da budu instant.
Danas, nakon nekoliko vrelih dana napokon pada kiša, preko potrebno osveženje, a ja se znojim s novim rečima, mislima i kako ih posložiti u celinu. Ono što sam, u stvari htela da kažem su misli koje mi se vrte po glavi, misli o smernosti, sebičluku, plemenitosti i tako nešto, pomalo zapetljano, ali sve u tom krugu. Da li sam zarobljena u svom svetu iluzija ili zaista tamo negde postoji nešto što je nekad bilo dobro i lepo. Da li je postojala reč, univerzalna, časna, dostojanstvena, tiha, topla ili je oduvek bila tvrda i hladna, kratka i bez imalo saosećanja. Vratite me u taj svet čarobnih iluzija, toplog srca, brižnog pogleda i ljupkih razgovora. Onih razgovora u kojima postoje dva ili nekoliko sagovornika, a ne samo jedan koji zna sve i drži monolog, a oni drugi iz pristojnosti ćute.
Vratite me u vreme kad smo imali više vremena jedni za druge, u vreme kada su se pisala pisma, a ne skraćenice sa prikladnim stikerima koji kao opisuju osećanja. Da li je zaista moguće da jedan stiker opiše buru u nečijoj duši; ushićenje, radost ili tugu. Vratite mi nas i toplu ruku, vratite mi zagrljaj u kom ću osetiti snagu i podršku. Vreme, vreme mi vratite, ali ne instant vreme, nego onako kao što je moja baba pre mnogo godina kuvala kafu, pa dok je dočekaš već ti se svi sokovi u ustima pretvore u želju da je više probaš. Nije Desanka za džabe govorila da je najlepše ono kad se čeka.
Sve je postalo ubrzano, pa i naše reči, postupci koji su odraz neimanja vremena. Na primer, desilo mi se nešto lepo i želim taj osećaj da prenesem, onako u sitna crevca, s uživanjem da opišem svaki sekund, ali ne, nailazim na zid – e, ajde skrati malo, žurim i tako propade moje ushićenje koje je sad preneseno bez imalo žara, u tri i po reči.
Znam kako ti je – ne, ne znaš, mislim se ja dok me ne saslušaš, a vremena za to nemaš i šta ćemo sad. Kad bi svi ljudi na svetu, ruke da spletu – tako glasi jedna pesma, zaboravila sam kako se peva dalje, ali znam da govori o zajedništvu, ljudima i imanju vremena. Eh, kad bi, možda bismo tada stvorili jedan lepši svet, bez instant osećaja i činjenja, odnosno nečinjenja.
I kako u tom i takvom svetu kakav je danas da imamo vremena za nekog drugog, kad ga nemamo ni za sebe. Kako da se stavimo u cipele onog drugog i kako da ga shvatimo kad nemamo vremena shvatiti ni sami sebe. Ubrzali smo previše, bojim se da će nas ta centrifuga samo katapultirati tamo gde ne želimo i gde nas niko ništa ne pita, a kamoli da nas razume. Pozovi me na kafu, na jedan dug, dugačak, najduži razgovor, možeš li, imaš li vremena?