Pronađi vreme za ono što je bitno. Ti znaš šta je najbitnije, ali negde je to nestalo, izgubilo se ili možda, pritajilo. Pozovi nekoga do koga ti je stalo na kafu, piće, pa makar samo na sat vremena, ako ne možeš više. Tih sat vremena, sigurna sam, možeš da pronađeš. Veruj mi, bolje ćeš se osećati posle toga, jer ništa ne može da razgali kao priča sa bliskim. Nemoj se stalno izvlačiti uobičajenom rečenicom – znaš, nemam vremena, a tako bih rado da posedimo.
Mi imamo ono nešto. Naš mentalitet je takav, volimo druženje, živi razgovor, dodir ruke, zagrljaj. Nijedan telefonski razgovor ne može da zameni ruku na ramenu. Nijedan mejl, ne može da zameni toplu reč i sjaj u oku dok se ona izgovara. Nijedna razmenjena poruka, ne može da zameni pogled pun razumevanja. Mnogi koji nisu s ovog podneblja upravo su time oduševljeni i ne mogu da se načude toj našoj potrebi sastajanja, razgovora, smeha i meraka. Ne mogu da shvate da to postoji, jer kod njih je sve žurba i vreme podređeno tačnosti. Ne shvataju da za sve postoji vreme, pa čak i za partiju razgovora. Oni ne shvataju da tako nešto postoji, a mi se odričemo te naše predivne osobine.
Sve više je u opticaju kliše – nemam vremena. Pa kako, majku mu, nemaš vremena, pa eto, takvo je vreme došlo, pokušava da nas pregazi. Najlepše se priča na običnoj klupici, rasterećeno, živahno, bez žurbe i potrebe da se negde ide. Nije uvek bilo para, sedeli smo po tim klupicama i samo odlagali momenat odlaska kući, jer je lepo i jer nam se ne rastaje. Na nula stepeni, već promrzli, pričali smo, smejali se i plakali. U baštama kafića sedeli i kad su sva svetla već bila ugašena, uživali smo jedni u drugima. Bila je poneka i svađa, pa šta, sve se to jednim dodirom ili zagrljajem ispeglalo. Društvo i prijatelji, to je jako važno i svima znači i zbog čega se onda toga odričemo. I ko, i kada nam je usadio u glavu tu rečenicu – nemam vremena.
Pronađi vreme, jer ako ga ti ne pronađeš, odustaće i drugi, a moramo da čuvamo taj duh. Kao što čuvamo naše pretke, istoriju, filozofiju i ostale važne stvari, tako moramo da čuvamo “ono malo duše”, a ta duša to smo mi. Znaš li šta znače reči: čavrljanje, ćućorenje, ćaskanje, e ako ne znaš, opsetićeš se na klupici, zidiću ili u praznoj bašti nekog kafića.
Obiđi roditelje, nemoj da te oni jure, nemoj da nemaš vremena, pronađi ga. Njima je potrebno tih, možda, sat vremena, a ti ga iznedri, kako, pa snađi se, možeš ti to. Samo nemoj da se vadiš rečenicom – danas nemam vremena, neki drugi dan ću. Siđi do reke, idi u šumu, trči, plivaj, penji se na planinu, udahni, duboko, punim plućima i oseti miris. Prigrli zadovoljstvo što si ukrao vreme. Umesto pored televizora, računara ili telefona ukradi ga i posveti nekim dragim ljudima. Sat, dva, tri, pet nije ni važno, važno je da ga nađeš.
Dobra energija, punjenje praznih i istrošenih baterija samo na taj način možeš da nadomestiš. Privlačno je to, privlačni smo zbog te energije drugima koji ne žive kao mi i koji još uvek ne mogu da shvate tu potrebu za druženjem. Sigurno da postoje mnoge stvari koje se ovde mogu popraviti i poboljšati, nije sve idealno, ali mi nas ne smemo da zaboravimo. A naša rečenica nikada nije bila – nemam vremna, to je tuđe i to neka ostane onima koji vole da nemaju vremena.
Shvataš li šta govorim?