savršena fotografija

Savršena fotografija

Fotografija, dokument vremena, savršena ili ne, držim je u ruci i gledam. Prošlost, sadašnjost i budućnost, da, čak i budućnost, sve se danas može. Ono što ne može da se prenese, to je duša, a ima li fotografija dušu? O, da, i te kako je ima.
Nabrajati prednosti i mane, da ili ne. Analogna fotografija protiv digitalne.

Još pre samo deset godina, tek je poneko imao digitalni fotoaparat, a ostali su još uvijek škljockali svojim 35-milimetarskim spravama. Zatim je sve više takozvanih prosečnih korisnika prešlo na digitaliju, a profesionalci su tvrdoglavo još uvek hvalili svoje analogne zveri. No nije trebalo proći dugo dok i oni nisu shvatili da im je digitalija puno bolja i fleksibilnija.

Čemu onda sva ova priča, kad danas, apsolutno svako uz fotošopiranje, provlačeći kroz razne filtere i bez trunke mozga, može da stvori “savršenstvo”. A da li nam je zaista potrebna savršena fotografija?

Osvrnuću se na sam zanat. Biti dobar fotograf, bome tu čovek mora da se pomuči. Savršena fotografija, san svakog ozbiljnog fotografa. Otvor blende, ekspozicija, svetlost, senka, udaljenost…Stari majstori imali su posebne tehnike kojima su obrađivali fotografije, uglavnom još u procesu razvijanja ili čak prilikom fotografisanja. Neke od tih metoda su bile dupla ekspozicija, rezanje i spajanje delova fotografija, pa čak i upotreba boje i tinte. Tako su zapravo termini poput ‘masking’, ‘dodging’, ‘burning’, ‘fading’ i ‘cutting’ nastali još davno pre prve verzije fotošopa, koji bismo danas mogli nazvati digitalnom tamnom komorom.

Nedavno mi se pokvario digitalni aparat. Kad je kupljen, a to je bilo pre nekih sedam godina, cena mu je bila paprena. Elem, odnesem ga u najbolji servis u gradu, računam, neću neke dunstere da mi čačkaju po njemu, kad ono cvrc, ne može da se popravi, odnosno, može, ali nema delova. Kažu u servisu, zastareo je. Čuj, zastareo…
Napola besna i razočarana odem kod jednog lika koji otkupljuje fotoaparate za delove, čovek je genije, apsolutno sve zna o njima, i potvrdi mi priču iz servisa. Kaže – možete slobodno da bacite taj Vaš aparat, čak ni objektiv ne mogu da skinem, sve je tako napravljeno da kad se pokvari, nema mu spasa. Dođem kući i iz ormara izvadim moj Canon, star trideset i pet godina, u savršenom stanju, i da, to je to.

Ali, na stranu sad to, previše sam se udaljila od moje osnovne teme a to je savršena fotografija.

Iako na računaru imam na stotine fotografija, ovakve, onakve, zatamljene ili ne, propuštene kroz filtere i iz svih mogućih uglova, najviše uživam kad uzmem u ruke album sa fotografijama. Polako okrećem stranice na kojima sam sve hronološki posložila, nostalgičan osmeh titra mi na usnama, a bome se pojavi i poneka suza – sreće, tuge, prošlosti.

I znate šta, one mirišu!

Svaka fotografija ima svoju priču i svoju dušu. Možda nisu savršene, poneke su mutnjikave, kod nekih ima previše svetlosti, a neke su već i požutele od stajanja, ali mirišu…
Mirišu na prošlost, na detinjstvo, na odrastanje i prve ljubavi. Mirišu na venčanje, rođenje prvog, a zatim, drugog deteta. Mirišu na mamu i tatu, dedu i babu, na prijatelje, školu i fakultet. U glavi mi se zavrti od mirisa bezbrojnih letovanja ili zimovanja. Mogu da osetim i da upijem apsolutno svako raspoloženje koje izbija iz njih.
Nema ih bezbroj, kao na računaru. Samo, na računaru kad ih gledam, nekako samo prelećem, onako hladne glave, gledam, ali ih ne osetim, na njima nema onog mirisa koji mi vraća film unazad.

Album sa starim fotografijama polako listam, meračim, osećam, doživljavam, proživljavam, uzdišem, smeškam se i ćutim, samo ćutim.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.