Fotografija, dokument vremena, savršena ili ne, držim je u ruci i gledam. Prošlost, sadašnjost i budućnost, da, čak i budućnost, sve se danas može. Ono što ne može da se prenese, to je duša, a ima li fotografija dušu? O, da, ima je. Nabrajati prednosti i mane, da ili ne. Analogna fotografija protiv digitalne.
Još pre samo deset godina, tek je poneko imao digitalni fotoaparat, a ostali su još uvijek škljockali svojim 35-milimetarskim spravama. Zatim je sve više takozvanih prosečnih korisnika prešlo na digitaliju, a profesionalci su tvrdoglavo još uvek hvalili svoje analogne zveri. No nije trebalo proći mnogo vremena dok i oni nisu shvatili da im je digitalija puno bolja i fleksibilnija.
Čemu onda sva ova priča kad danas, apsolutno svako uz fotošopiranje, provlačeći kroz razne filtere i bez trunke znanja, može da stvori “savršenstvo”. A da li nam je zaista potrebna savršena fotografija?
Osvrnuću se na sam zanat. Biti dobar fotograf, bome tu čovek mora da se pomuči. Savršena fotografija, san svakog ozbiljnog fotografa. Otvor blende, ekspozicija, svetlost, senka, udaljenost. Stari majstori imali su posebne tehnike kojima su obrađivali fotografije. Uglavnom se radilo već u procesu razvijanja ili čak prilikom fotografisanja. Neke od tih metoda su bile dupla ekspozicija, rezanje i spajanje delova fotografija, kao i upotreba boje i tinte. Tako su zapravo termini poput “masking”, “dodging”, “burning”, “fading” i “cutting” nastali još davno pre prve verzije fotošopa. Danas bismo mogli taj deo nazvati digitalnom tamnom komorom.
Nedavno mi se pokvario digitalni aparat. Kad je kupljen, a to je bilo pre nekih sedam godina, cena mu je bila paprena. Elem, odnesem ga u najbolji servis u gradu, računam, neću neke dunstere da mi čačkaju po njemu. Dočekalo me je neprijatno iznenađenje, ne može da se popravi, odnosno, može, ali nema delova. Kažu u servisu, zastareo je. Čuj, zastareo.
Napola besna i razočarana odem kod jednog lika koji otkupljuje fotoaparate za delove, čovek je genije, apsolutno sve zna o njima i potvrdi mi priču iz servisa. Kaže – možete slobodno da bacite taj aparat, čak ni objektiv ne mogu da skinem, sve je tako napravljeno da kad se pokvari, nema mu spasa. Dođem kući i iz ormara izvadim moj Canon, star trideset i pet godina, u savršenom stanju, i da, to je to.
Ali, na stranu sad to, previše sam se udaljila od moje osnovne teme, a to je savršena fotografija.
Iako na računaru imam na stotine svakakvih fotografija, propuštene kroz filtere iz svih mogućih uglova, ipak najviše uživam kad uzmem u ruke album sa fotografijama. Polako okrećem stranice na kojima sam sve hronološki posložila, nostalgičan osmeh titra mi na usnama, a pojavi se i poneka suza. I znate šta, one mirišu! Sve te žućkaste fotografije iz albuma mirišu, a one digitalne, pa one to nemaju.
Svaka fotografija ima svoju priču i svoju dušu. Možda nisu savršene, poneke su mutnjikave, kod nekih ima previše svetlosti, a neke su već i požutele od stajanja, ali mirišu… Mirišu na prošlost, na detinjstvo, na odrastanje i prve ljubavi. Vraćaju na venčanje, rođenje prvog, a zatim, drugog deteta. Podsećaju na mamu i tatu, dedu i babu, na prijatelje, školu i fakultet. U glavi mi se zavrti od mirisa bezbrojnih letovanja ili zimovanja. Mogu da osetim i da upijem apsolutno svako raspoloženje koje izbija iz njih.
Nema ih bezbroj, kao na računaru. Na računaru kad ih gledam, nekako samo prelećem pogledom, onako hladne glave, gledam, ali ih ne osetim. Na njima nema onog mirisa koji mi vraća film unazad.
Album sa starim fotografijama polako listam, meračim, osećam, doživljavam, proživljavam, uzdišem, smeškam se i ćutim, samo ćutim.