pobegulja u maštu

Pobegulja u maštu

Prava sam, najpravija pobegulja u maštu. I kad bi moglo od mašte da se živi, ja bih bila milioner. Nije meni do novca, to se samo tako kaže. Potrebno mi je toliko da ne razmišljam o računima, da li ću, kada ću, koliko ću…mislim, platiti računa. Samo da njih maknem s glave, pa da prodišem. Eto toliko što se para tiče. Kažu nije sve u novcu, pa i nije.
A kad me pritisne sa svih strana, e onda pobegulja u meni odleprša. Više bih to nazvala, odbrambeni sistem ili mesto gde ovozemaljske stvari ne dopiru. Punilište za energiju, to je to za mene. Kažu, ma pusti maštu i maštanje – posle toga kad tresneš na zemlju, još ti je gore – meni nije. Napunim se ja u toj bašti veselim šarenim bojama, zamislim stvari, i koje jesu, i koje biti ne mogu.

A obično u tom maštanju, moja pobegulja pronađe neku inspiraciju, pronađe i temu, ne za razmišljanje, nego za pisanje. Tada, dovoljna je samo reč koja vodi drugoj, trećoj i u tim pobeguljskim nitima odmah tražim papir, olovku, što brže, što pre, samo da mi misao ne pobegne.

PLAVI SANJAR – DOBRICA ERIĆ

Dozvolite da Vam predstavim
sanjara sa snovima plavim.

Pesnik se nikada sasvim ne budi.
On uvek nešto prede i plete.
Pesnik je spolja k’o i svi ljudi,
a iznutra pravo, pravcato dete.

I to dete koje se čudi
mnogo čemu što rade ljudi.

Pesnik gleda u svet kroz perce
pauna i kroz frulu od zove.
Njemu je kap rose – jezerce
po kome najlepše lađice plove.

Roj svitaca i buket cveća –
to je prava zemaljska sreća!

Pesnik je srećan i kad pati
i opet – tužan u bašti sreće.
Peniku svaka pesma povrati
po jedno detinjstvo, kao proleće…

Hvala sanjaru, hvala pesniku, ptici, zovi, jezercetu i buketu cveća. Zato što su deo mašte, zato što u njima moja pobegulja živi, hrani se i raste. Ako jednom ne bude deteta u meni tada ću znati da sam u problemu, ali sada, sada ga puštam da se igra, trči, pada i da se smeje.
Život je ozbiljan ili nije…Ako jeste i kad jeste, pa ništa slađe, nego izgubiti se u mašti, jer ona može sve. Pastelno pretvara u svetlucavu blagost, jarko crveno pretvara u ljubav, sveže plavo pretvara u misteriju, a pupurno u plemenitost. A boje koje mašta stvara, prepliću se od blede, pastelne, jarke, sive sa zlatnom niti, pa do one najtamnije. Takav kolorit nijedan slikar ne može da napravi, on je samo u glavi.

Duboko u nama leže tanane niti težnji pretočene u maštu, fantaziju i čaroliju. U vreme kada su ljubav, sreća i dobrota samo magloviti pojmovi iz čežljive prošlosti. U vreme promena i interesa kada se sve meri samo manifestacijama uspeha, a ne svrhom sopstvene vrednosti, moja poruka ili moj izbor je mašta, čista kao suza, neukaljana, nevina i razigrana kao dete.
I sada ću da se igram u svojoj glavi, oslobodiću dete koje nestrpljivo u nekom ćošku sedi i čeka svoj trenutak, a ozbiljne stvari, njih ću ostaviti za sutra, neka sada one negde čekaju i čuče. Vreme je za igru. Vreme je za pobegulju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.