Biti klasa u besklasnom društvu – biti klasa u društvu u kojem su obezvređene sve moralne, duhovne i ekonomske vrednosti, e, pa, hvala Vam lepo na tome, biram da ne budem klasa.
Biram da budem obična jedinka sa svim svojim greškama, manama i iluzijama, ali takođe biram i da budem svesna svojih kvaliteta, svog obrazovanja, svoje pismenosti i svoje nebahatosti, makako one za nekoga bile male.
Biram da ne budem visoka klasa.
Biram da ne budem klasa, štaviše, stidela bih se toga.
Biram da se ne uklapam u nove klasifikacije ljudstva, bitisanja i ocenjivanja pripadnosti nekome ili nečemu. U današnjim uspostavljenim kategorijama, biram da ne budem kategorija.
Ranije sam u nekim svojim razmišljanjima govorila, onako za sebe – bojim se da smo izgubljeni, kao narod, kao ljudi, kao pojedinci. Sada više ne moram da se bojim, sada je to stvarnost, jer sve što je nekad bilo crno, sada je belo i obrnuto.
Oni koje sam prezirala, oni za koje sam smatrala da su po merilima moje generacije, i po tadašnjim merilima vrednosti bili društveni šljam, takvi su danas visoka klasa.
Užasavam se i gušim u prostakluku, koji se ne stidi samog sebe. Prostakluk koji hrani sam sebe, diže se i vijori ponosno, jer samo tako, sirovim i surovim nametanjem, mora i može da opstane. Gušim se sa ljudima koji su nesvesni svog ulizivačkog karaktera, koji su nesvesni svoje gluposti i svojih promašenih života.
Makijavelisti su ovladali u svim sferama današnjeg života i pritom su puni sebe, nastupaju bahato, samouvereno i grubo. A boje se, znam da se boje obrazovanosti, pameti, morala i davno ustanovljenih vrednosti. Jako se boje toga, i upravo zbog toga. sve slično tome toliko i obezvređuju.
Na snazi je crveni društveno-moralni alarm. Oni koji to shvataju nažalost su u manjini i gurnuti su negde na margine samog društva, a oni koji to rade ne shvataju da i tome mora doći kraj.
Nedavno sam imala jednu mejl prepisku sa institucijom koja se bavi obrazovanjem nas i naše dece. Ne smem da je imenujem pošto je naznačeno da je kažnjivo kopirati ili prenositi sadržaj u javnost. Dobro, neću ih imenovati. Po pitanju pismenosti i obrazovanja trebalo bi da je to najjača institucija u bilo kojem društvu.
Odgovor koji sam dobila bio je sastavljen od dve rečenice, a u te dve rečenice bile su tri pravopisne greške. Osoba koja je nepismena sedi na vrlo visokom položaju, a nije čak ni svesna da je nepismena, kroji sudbinu našoj deci i sigurna sam da ni ne zna ko je bio Vuk Stefanovic Karadžic. Bahat ton koji je izbijao iz te dve nazovi rečenice, svaku dlaku na mojoj glavi naterao je da zavijori u nepoznatom pravcu.
Protiv takvog sveprisutnog unižavanja i omalovažavanja ne mogu ništa, ono je tu, pa je tu. Na tome se radi godinama i trebaće nam puno godina da opet stvari dovedemo u red.
Moj lični bunt, a sigurna sam da nas ima još podosta, neka bude u ignorisanju svega što unižava ljudsku rasu koja je željna kulture, pristojnosti, pismenosti i zdravorazumskog ponašanja.
Bolesni mozgovi neka trenutno uživaju u svojoj bahatosti, samo, ne može ni to da traje doveka.
Šta znači biti pojedinac?
Šta predstavlja društvo?
Kuda smo se uputili?
Visoka klasa, šta je to?