Kad bi svi ljudi na svetu, baš kao sva deca na svetu, odlučili ruke da spletu i kažu dosta je bilo. Tako zvuči deo teksta jedne dečije pesmice. Dosta je bilo suza, bola, straha, neizvesnosti, netrpeljivosti, jurnjave, grubih reči, nerazumevanja, manipulisanja…
A bivši Indeksi su pevali: “Da sam ja neko, svim majkama bih izbrisao bore i učinio da očevi ih vole, davnu ljubav da im vrate i da mirno žive svoje sate.” Znam da sve ovo zvuči pomalo patetično i idealizovano, ali samo zamislimo, kad bi.., i kako bi to dobro bilo.
Gde je taj mirni kutak, gde je taj osećaj kad nešto dobro uradimo pa smo zadovoljni sami sobom? Nestali su svi ti trenuci koji čine da se osećamo dobro. A ljudi, gde su ljudi koji ne skaču jedni drugima u oči za svaku izgovorenu, pa čak i onu neizgovorenu reč? Izgubili smo naše snove i ko će nam ih vratiti? Previše pitanja, a premalo odgovora.
Juče sam bila kod mog majstora za auto. Neka sitna stvar je bila u pitanju, pa sam čekala da mi to završi, a usput smo čavrljali. On, simpatičan i pričljiv, svojom zdravom i prostosrdačnom filozofijom naveo me je na razmišljanje. Njemu dolaze razni ljudi, sa svakim progovori koju reč, pa tako i stvori svoju životnu filozofiju. Nema boljeg načina da se oslušnu ljudi, upozna njihovo razmišljanje i osmotri njihovo ponašanje.
Kaže on, uglavnom su svi nervozni i žure. Neki su razdražljivi, oni drugi mu se mešaju u posao i sve najbolje znaju. Ima i onih koji potpuno nezinteresovano stoje sa strane i bockaju po svom telefonu, a ono što im je svima zajedničko je da stalno pogledavaju na sat. A gde žure, pa opet negde gde će verovatno, jedva čekati da i to nešto skinu s grbače. Dobro, niko ne kaže da se obavezno mora ćaskati majstorom. I uostalom, šta tu ima da se ćaska, kad svi imamo mnogo “važnije” stvari u glavi.
E, tu je caka.
Nezadovoljstvo i jurnjava koja je sveprisutna, napravilo je od nas, osobe koje retko kad uživaju u običnim, malim stvarima, kao što je, na primer, ćaskanje sa majstorom. Možda on i nije obrazovan koliko i mi, možda on i nije na našem, nazovimo ga, nivou. Verovatno je i osoba s kojom se privatno nikada ne bi ni družili. Onako sav zamazan uljem, prljavim rukama, naravno i cigarom koja mu visi sa strane usana, nije neko s kim želimo da provodimo svoje dragoceno vreme. Kažem, možda.
Eto, ja sam juče ćaskala s njim, znam ga, koliko i prodavačicu u obližnjoj radnjici. Ćaskala sam i na kratko sam se našla u nekom drugom, opuštenom svetu. Čini mi se čak da su mi se na trenutak i bore ispeglale, a zaboravila sam i na sat da gledam. U tih sat-dva, više nigde nisam žurila, usporila sam.
Vraćajući se kući, bila sam nekako zadovoljna. Ona sitnica na kolima više mi nije pravila problem, a lagano čavrljanje sa nekim koga uopšte ne poznajem me je opustilo. Bio je to lep osećaj.
Mali i veliki ljudi, u suštini i nema tu mnogo razlike samo kad malo zastanemo i obratimo pažnju.