Hoćeš da pišeš, nešto – e, to baš tako izgleda – piši, briši, cepaj, zgužvaj – list. Žao mi je što pišem na računaru, nema onog užitka cepanja lista od besa. Silnog razočaranja kad se zakočiš pa ni makac. Zgužvati list i baciti ga što dalje od sebe, ima u tome neke satisfakcije. Pogotovo, ako mogu nogom da ga šutnem, volej udarcem. Putanjom koju taj zgužvani list leteći kroz vazduh ni ne sluti, uhhh miline. Volej, prava stvar, zvekneš ga onako iz duše. Toga na računaru nema, samo obrišeš i ostane prazno. A zašto onda ne pišeš na tom papiru, hehe pa lakše je na računaru.
Žvrljotine koje idu na list su one koje me uhvate na ulici, u šetnji, na klupici u parku. Uglavnom su to nabacane misli koje, ako odmah ne prebacim na papir ili računar, posle izgube smisao. Te dve, tri početne misli kasnije kada ih gledam nemaju mi nikakvog smisla. Odvuku me na neku drugu stranu i po pravilu ne napišem ono inicijalno, koje je krenulo ni iz čega. A to je ideja, tu je misao, tu je nastavak priče.
Ideja je jako važna, od nje sve počinje. I ako imam vremena i mogućnosti da je razradim na licu mesta tada nastaje prava stvar. Sve što ide na list, ide u jednom dahu. Brže, brže – stalno sebi govorim, drži tu misao u fokusu – samo da mi ne pobegne. Slova se prepliću, permutujem reči, neke čak i izostavim, a posle mi kod dorade fale. A znam da mi je baš ta neka reč bila ključna, samo negde se izgubila. Posle je tražim, rovarim po mozgu ne bih li je opet pronašla. Kao za inat, pronalazim samo gomilu sinonima, ali ne i nju.
Taj papir, taj list ima nešto romantično u sebi, nešto što podseća na staru mašinu za kucanje. Na zadimljenu prostoriju sa zamrljanim prozorom kroz kojeg možda možemo da vidimo obrise neke udaljene planine ili tihog jezerceta. Baš ispred tog prozora je jezero s ribicama koje se bezbrižno i bahato praćakaju kao da izazivaju. Da, ima nešto u tome.
Ma uopšte nemam pojma ni da li sam za pisanje, ali moram negde da izbacim sve te misli koje mi se valjaju po glavi. To je ta potreba ili poriv. Trenutak koji želiš da izbaciš na papir, ekran ili neko blokče koje ti se našlo tu pri ruci, u torbi, sa obavezno zakačenom olovkom za njega.
Ne volim hemijske olovke, obožavam naliv pera, ali oni su malo nezgrapni za na ulicu i obavezno mi se razmrlja barem jedna reč. Međutim, volim običnu olovku, grafitnu, onu tehničku što ima grafitne uloške. Dakle, njih obožavam – 2H uložak #0,5, savaršeni su, dovoljno mekani da olovka samo klizi po papiru. U torbi ih imam tri, mislim nema potrebe za sve tri, ali ih sve volim. Bude mi žao da neka od njih ne ostane zanemarena, mada mi je ipak samo jedna omiljena. S tom jednom kad pišem, osećam se nekako udobno, ako možete da me shvatite.
Evo sad na primer i ovaj tekst što je pred vama, skoro da nema nekog smisla. Mislite, verovatno, dok čitate – i šta je pisac hteo da kaže – pa ništa. Samo mi je došlo da pišem o ideji, olovci, o razmišljanju kako, kada i zašto sve počinje u mojoj glavi.
Da li je to vama važno, pa i nije, ali znate šta je važno? Važno je da ako imate neku ideju i ako imate potrebu nekako da se izrazite ili izbacite iz sebe, to i uradite. Može to biti frustracija, bes ili lepota koju ste upravo videli. Misao koja vam ne izlazi iz glave. Uradite to bez velikog razmišljanja, pa kako bude. Neko će naslikati, neko opisati rečima, neko će odsvirati, neko izvajati. Proces je to veliki ili mali, zavisi od nas i naših granica, koje su uske ili široke. Sami određujemo.
Uradite to, stavite na list, napišite, fotografišite, otpevajte, naslikajte. Samo nemojte da odustanete, pa čak i ako vam se učini da je to najobičnija glupost, nije važno i to znači. Svako ko u sebi ima tako nekakav poriv, jednostavno mora da ga uradi od početka pa sve do kraja. Od niza gluposti, jednom će ispasti i nešto dobro. Napred, samo napred za svojom vizijom.
Piši, briši, cepaj, zgužvaj, bacaj, ponovo piši, pronađi reč, iščeprkaj misao, uzmi novi list, ne odustaj. Sve je dobro.