Kofer

Sa dubokim uzdahom zatvorila je kofer. Gotovo, sve je spakovano. Pomalo nestvarno izgledao je taj kofer, gledajući ga razmišljala je u sebi, a osećanja koja su u njoj tog časa navirala bila su stvarna i nestvarna. U pedeset trećoj godini ide, seli se, kako se to već kaže – trbuhom za kruhom.

Njene godine u nekom normalnom životu su godine u kojima već imaš određen status, egzistencijalnu sigurnost i materijalnu situaciju koliko-toliko zadovoljavajuću. A ona, pomalo zakočena i balzamovana, ponovo sa ogromnim uzdahom stoji tu, gleda u taj kofer i razmišlja kako je opet na početku, usput postavljajući sama sebi pitanje – zašto joj se takve stvari dešavaju.

Iza sebe ima dva braka, dvoje dece, dvoje unučadi, nije da nema ništa, naprotiv, veliko je to bogatstvo. A opet, i ima, i nema. Emocije rovare, jurišaju po glavi, tumbaju se kao na nekom ogromnom ringišpilu. Ne ide u drugi grad, ide u drugu državu. Ejjj, u drugu državu, u pedeset trećoj godini. Sve novo, potpuno strano, jedino jezik nije problem, zna ga savršeno. Samo, nekako je umorna i izmrcvarena, a onaj osmeh, onaj njen prepoznatljiv smeh, koji joj je uvek na licu i vedrina zbog koje je mnogi vole, heh, samo ona zna koliko to košta i šta se sve iza toga nalazi.

Ništa, pomislila je odgurnuvši laganim pokretom noge taj kofer, sad je gotovo. Kofer je sada postao njen prijatelj i nekako joj blizak, jer jedino njega sada uz sebe ima.

Taksi naručen, karta i let rezervisani, radno mesto čeka, stan takođe – nazad ne mogu, nemam gde, ni kod koga, a deci da smetam, e to neću – mogu ja još. Ovi uzdasi, titravost u želucu i blaga panika to su mi samo mali trenuci slabosti – na kraju krajeva, reče poluglasno onako sama za sebe – nije ni čudo i zbog toga neću ni da se brinem, proći će, borac sam ja i to sam borac čistog obraza i ponovo ranjenog srca. Eee, srce moje, šta mi to ponovo radimo!?

Telefon je zazvonio, taksi je stigao – ajmo, draga moja – reče sama sebi – idemo u nove pustolovine, pobede i nova iskustva. Osmeh je nabacila, ramena ispravila, bacila letimičan pogled po stanu koji ionako nije bio njen, zgrabila je kofer i sigurnim korakom krenula.

A da joj je neko pre samo par meseci rekao šta je čeka, rekla bi – ma to nije moguće, to je najveća budalaština koju čujem!

Još jedno razočaranje, još jedna tura suza, još neki trag u vremenu i još malo prostora tamo gde je mislila da ga više nema. Borila se sama sa sobom i sa onom gorkim ukusom u ustima i grlu koji se pojavi ponekad u teškim i ne baš tako jasnim situacijama. Ipak, znala je da je dobro uradila, morala je da napravi jedan dubok rez, jer drugačije jednostavno nije moglo, niti bi išta rešilo. Da je ostala batrgala bi se kao ribica na suvom, a svaki kamen i ulica bi je vraćali na ono što je želela da skloni od sebe. Rez, drastična promena, sve novo, to je ono što je sad najpotrebnije, jer jedino na taj način moći će da prikupi razasute delove sebe i ponovo napravi celinu.

Dok taksi juri autoputem prema aerodromu, a kofer, njen prijatelj pažljivo smešten u gepek, nasmešila se ponovo sama za sebe – ja sam Feniks, još jedan pepeo ostao je iza mene.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.