I bogati plaču

…i bogati plaču – tako se zvala jedna španska serija, jedna u nizu jeftinoće koje su nam došle u početku iz Španije, a kasnije tih srceparajućih i sa svemirskim zapletima, ne zna se više odakle.

Elem, gomila ljudi se navukla na njih. To se prepričavalo, to se ridalo, to se jedva čekala sledeća epizoda u kojoj će se napokon razotkriti, ko je čije dete, da li je Havier otac ili nije, da li je Rozemunda poštena i siromašna ili je zmija koja samo želi nečije pare.

Moram da priznam da sam i sama odgledala par komada. Mislim, i moja majka, a i svekrva zdušno su pratile nekoliko tih koje su se samo nadovezivale jedna na drugu pa sam tako htela to ili ne uz njih bila prisiljena da odgledam samo da ih ne uvredim. Da Vam ne pričam da mi se stomak prevrtao. A još kad krenu da mi prepričavaju, ne bi li me što bolje uvele u radnju, e to mi je bio vrhunac, i ništa ono moje – ne prepričavaj mi, ne interesuje me – ne, ne – al’ samo da ti kažem….i na kraju njihov zaključak – tebe ništa ne interesuje – jeste, da ih skinem s dnevnog reda – mene ništa ne interesuje.

… i bogati plaču – heh, perverzija na kub. Jadni oni, ni njima nije lako. Eto, imaju para koliko ti duša želi, ali ni oni nisu pošteđeni bola, prevare, bolesti, stradanja i tako dalje.

Kakva je to manipulacija uma, siromaštva i bede kada se nude sadržaji koji će da pokažu kako je svima teško bio on siromašan ili bogat. A ljudi su ljudi, odmah se poistovećuju utonuvši u celu priču sa velikom empatijom koju ni sami možda nisu nikada dobili. A možda je baš tu i štos. Odvući pažnju, poistovetiti sve da budu u jednoj ravni i naravno napraviti sadržaj koji je prihvatljiv u svim slojevima.

Al’ bogati su bogati, a siromašni su siromašni. Ovi drugi su navikli da im je sve u životu teško pa njih skoro i da ne moramo da žalimo, al’ bogati, uhh tu je posebna priča, oni kao da su zaslužili svu pažnju ovog sveta, pa čak da ih i žalimo.

Nema mi ništa gore, nego poigravanje s tuđim emocijama, a sve mi nešto miriše na to. Kao, ako se plasiraju takvi sadržaji narod će da se pozabavi likovima iz priče, odnosno serije i manje će da se bavi sopstvenim životom, jer uvek je lakše rešavati Rozamundine ili Havijerove probleme nego lične. Pa da, svet snova i iluzije uvek više prija nego surova stvarnost na koju retko ko od nas zaista ima velikog uticaja. Kako ti se zalomi tako igraš, a uz malo sreće, možda i nabodeš dobitnu kombinaciju.

A šta je dobitna kombinacija u ovom današnjem svetu poremećenih vrednosti? Možda da nakon fakulteta i dobiješ posao u struci, pa ne moraš gajbe da nosiš. Možda da nakon deset godina i odeš na godišnji odmor i vidiš more ili planinu. To me je vratilo daleko u prošlost kada sam sa roditeljima išla na more obavezno svake godine i to dvadesetak dana. Pritom onako ladno iznajmljena kuća na samoj obali mora, a ne kao u današnje vreme cevčiš i rastežeš onu siću između sedam i deset dana i sobičak za koji tresneš gomilu para, a svi k’o sardine strpani u desetak eventualno petnaestak kvadrata. Da li je dobitna kombinacija – plaćeni svi računi i do kraja meseca jedeš naizmenično pasulj i krompir paprikaš?

A šta sam u stvari htela da kažem, ne znam. Samo se stalno nešto pitam, a nemam odgovora. I sad, oli sam prolupala, oli u današnjem sistemu vrednosti to baš tako i mora da bude. U međuvremenu španske serije zamenjene su rijaliti programima, ko zna koliko i kako se zarađuje na tome, a pošto svi hrle, nečega tu ima. Bogati pokretači i učesnici, a siromašni u ulozi posmatrača. Skoro da žalim za španskim serijama.

A bogati, pa da i oni plaču, ali oni to rade na nekoj jahti ili na kristalno belom pesku Sejšelskih plaža, a siromašni ili obični ljudi, kako oni…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.