…i bogati plaču – tako se zvala jedna španska (latino-američka) serija. Jedna u nizu jeftinoće koje su nam došle u početku iz Španije, a kasnije tih srceparajućih i sa svemirskim zapletima, ne zna se više odakle. Elem, gomila ljudi se navukla na njih. To se prepričavalo, ridalo. Jedva se čekala sledeća epizoda u kojoj će se napokon razotkriti, ko je čije dete, da li je Havier otac ili nije. Da li je Rozemunda poštena i siromašna ili je zmija koja samo želi nečije pare.
Moram da priznam da sam i sama odgledala par komada. Moja majka, a i svekrva zdušno su pratile nekoliko tih koje su se samo nadovezivale. Htela to ili ne, uz njih bila sam prisiljena da odgledam samo da ih ne uvredim. Da vam ne pričam da mi se stomak prevrtao. A još kad krenu da mi prepričavaju, ne bi li me što bolje uvele u radnju, e to mi je bio vrhunac. Ništa ono moje – ne prepričavaj mi, ne interesuje me – ne, ne – al’ samo da ti kažem. Naravno, na kraju je njihov zaključak bio – tebe ništa ne interesuje – jeste, da ih skinem s dnevnog reda – mene ništa ne interesuje.
… i bogati plaču – heh, perverzija na kub. Jadni oni, ni njima nije lako. Eto, imaju para koliko ti duša želi, ali ni oni nisu pošteđeni bola, prevare, bolesti, stradanja i tako dalje.
Kakva je to manipulacija uma, siromaštva i bede kada se nude sadržaji koji će da pokažu kako je svima teško bio on siromašan ili bogat. A ljudi su ljudi. Odmah se poistovećuju utonuvši u celu priču sa velikom empatijom, koju ni sami možda nisu nikada dobili. Možda je baš tu i štos. Odvući pažnju, poistovetiti sve da budu u jednoj ravni i naravno, napraviti sadržaj koji je prihvatljiv u svim slojevima. Eto, svi pate.
Al’ bogati su bogati, a siromašni su siromašni. Ovi drugi su navikli da im je sve u životu teško pa njih skoro i da ne moramo da žalimo. Al’ bogati, uhh, tu je posebna priča, oni kao da su zaslužili svu pažnju ovog sveta, pa čak da ih i žalimo. I bogati plaču, kakav naziv.
Nema mi ništa gore, nego poigravanje s tuđim emocijama, a sve mi nešto miriše na to. Kao, ako se plasiraju takvi sadržaji narod će da se pozabavi likovima iz priče, odnosno serije. Stoga, verovatno će manje će da se bave sopstvenim životom i platom koje nema. Naravno, uvek je lakše rešavati Rozamundine ili Havijerove probleme nego lične. Svet snova i iluzija uvek više prija nego surova stvarnost. Malo ko ima stvarni uticaj na tu stvarnost koja uopšte nije ružičasta. Kako ti se zalomi tako igraš, a uz malo sreće, možda i nabodeš dobitnu kombinaciju.
A šta je dobitna kombinacija u ovom današnjem svetu poremećenih vrednosti? Možda da nakon fakulteta i dobiješ posao u struci, pa ne moraš gajbe da nosiš. Možda da nakon deset godina i odeš na godišnji odmor i vidiš more ili planinu. To me je vratilo daleko u prošlost kada je bilo sasvim normalno ići na godišnji odmor, planinu ili more. Zajedno sa roditeljima išla sam na more obavezno svake godine i to po dvadesetak dana. Pritom, iznajmljena kuća na samoj obali mora, Ne kao u današnje vreme, rastežeš onu siću između sedam i deset dana, a za sobičak tresneš gomilu para i svi k’o sardine strpani u desetak kvadrata. Da li je dobitna kombinacija – plaćeni svi računi i do kraja meseca jedeš naizmenično pasulj i krompir paprikaš?
A šta sam u stvari htela da kažem, ne znam. Samo se stalno nešto pitam, a nemam odgovora. I sad, oli sam prolupala, oli u današnjem sistemu vrednosti to baš tako i mora da bude. U međuvremenu španske serije zamenjene su rijaliti programima. Ko zna koliko i kako se zarađuje na tome, a pošto svi hrle, nečega tu ima. Bogati pokretači i učesnici, a siromašni u ulozi posmatrača. Skoro da sam počela da priželjkujem za španske serije.
A bogati, pa da i oni plaču, ali oni to rade na nekoj jahti ili na kristalno belom pesku Sejšelskih plaža, a siromašni, pa plaču i oni.
Ipak malo geografije nije na odmet. Meksiko i Spanija su na dva razlicita kontinenta, kad se vec pise nesto onda se treba malo i uputiti u tematiku.