Osmeh je najprirodnija i najlepša stvar na svetu. Od potpuno nepoznate osobe, slučajnog prolaznika na ulici do nama najbliže osobe, osmeh nas greje, leči, daje nam snagu. Nedovoljno ga cenimo, a tako nam je potreban. Nije ni skup, štaviše, ne košta ništa. Bilo da ga dajemo ili primamo, lep je osećaj.
Nismo uvek raspoloženi, tište nas razne brige. Često se izgubimo u vrtlogu svakodnevnih stvari i ne razmišljamo o dragocenom trenutku u kojem nam nečiji osmeh otera tmurne misli. A baš je tako!
Imamo osmeh i smeh, razlikuju se.
Osmeh je onako usput, trenutan, može biti setan, odsutan, prepoznavajući ili čak podsmešljiv. Takođe, može da bude saosećajan, ali i umiljat, topao. Dovoljno je da nam neko pridrži vrata od lifta ili ulazna vrata pa nam već izmami osmeh. Naravno, nećemo k’o neki mrgudi samo da prođemo, osmehnućemo se i klimnuti glavom. Zahvaliti se. I eto samo u tom jednom trenu, uz prigodno zahvaljivanje, razmenili smo jedan čarobni trenutak.
Mogu da se kladim, bezbroj puta u toku dana sličnu situaciju doživimo i uopšte ne shvatamo kako smo se u tom tako sićušnom deliću vremena lepo osećali. Ne razmišljamo zbog toga što smatramo da je to normalno i jeste normalno. Jedino nije normalno što ne cenimo dovoljno uticaj i trenutnu radost koju smo osetili.
Često sam sebe zatekla kako se posle jednog neočekivano lepog gesta i dalje osmehujem, smejuljim. Lepo se osećam, a ni sama ne znam zbog čega. Sada znam, zbog osmeha.
Pre neki dan ja na parkingu, neko me je pozadi svojim kolima tako zagradio da sam bila na sto muka. Napred, nazad, malo levo, malo desno, sto znojeva me je oblilo. Ljudi prolaze, žure, a naravno usput pogledavaju kako se ja mučim i ništa. Stala sam, već sva očajna. Dok sam smišljala koju putanju da izvedem ne bi li se više iskobeljala, primetim, jedan postariji čovek mi maše. Vidim, usmerava me, gledam ga, pratim njegova uputstva, mic vamo, mic tamo i opla, izađoh. Taj moj osmeh olakšanja i zahvalnosti upućen njemu, ja to ne mogu ni da opišem. Došlo mi je da izletim iz auta i da ga izljubim od glave do pete. Odmahnuo mi je samo, osmehnuo se i produžio svojim putem. Ceo taj dan osmeh mi nije silazio s lica.
Nekako nas taj osmeh obogati. Lepa reč i neočekivan gest. Iskren kompliment izmami na površinu sve ono što smo negde pozadi nagurali i mislimo da nije važno. Za mene jeste važno i trebalo bi da bude za svakoga. Ako jedan gest koji je trajao par minuta ili par sekundi može da učini da se ceo dan šepurim s osmehom na licu, onda je to bogatstvo.
I lepi smo s osmehom, i drugi su nam lepi. Taj osmeh koji počinje na usnama pa se onda širi celim licem, oči se takođe smeškaju, zacakle i odjednom, sve je ozareno. Ma koliko da smo tužni ili neraspoloženi, obuzme nas toplina i osećaj koji niko ne može da nam ukrade. Predivan osećaj, zahvalan, tako mali, a istovremeno, tako veliki.
Mnogo, mnogo, su nam potrebni baš takvi momenti koji nas čine srećnim i zadovoljnim. Bilo kada neko nama uputi osmeh, bilo kada mi taj isti osmeh posle podelimo nekom drugom. Moćan je to osećaj. Sve tada dobija svoj smisao i svoju vrednost. Ponoviću, često nismo ni svesni te lepote, niti toga koliko nam je potreban.
I ako sad, dok čitate ove redove imate osmeh na licu, verujte da sam ja ispunjena od glave do pete. Svoj zadatak za danas sam izvršila, izmamila sam nekome barem jedan osmeh. Uživajte u njemu!