osmeh

Osmeh

Osmeh je najprirodnija i najlepša stvar na svetu. Od potpuno nepoznate osobe, slučajnog prolaznika na ulici do nama najbliže osobe, osmeh nas greje, leči, daje nam snagu. Nedovoljno ga cenimo, a tako nam je potreban. Nije ni skup, štaviše, ne košta ništa.
Bilo da ga dajemo ili primamo, lep je osećaj.
Nismo uvek raspoloženi, tište nas razne brige, izgubimo se u vrtlogu svakodnevnih stvari i često ne razmišljamo o dragocenom trenutku kada nam nečiji osmeh otera tmurne misli. A baš je tako!
Imamo osmeh i smeh, razlikuju se.
Osmeh je onako usput, trenutan, može biti setan, odsutan, prepoznavajući ili čak podsmešljiv, saosećajan, ali i umiljat, topao. Dovoljno je da nam neko pridrži vrata od lifta, ulazna vrata pa nam već izmami osmeh, jer naravno, nećemo k’o neki mrgudi samo da prođemo. I eto samo za taj jedan trenutak uz prigodno zahvaljivanje, dobili smo i podelili nešto čarobno.
Mogu da se kladim, bezbroj puta u toku dana sličnu situaciju doživimo i uopšte ne razmišljamo kako smo se u tom tako sićušnom deliću vremena lepo osećali. Ne razmišljamo zbog toga što smatramo da je to normalno, i jeste normalno, samo nije normalno što ne cenimo dovoljno uticaj, i trenutnu radost koju smo osetili.
Često sam sebe zatekla kako se posle jednog neočekivano lepog gesta i dalje osmehujem, smejuljim i da se lepo osećam, a ni sama ne znam zbog čega. Sada znam, zbog osmeha.
Pre neki dan ja na parkingu, neko me je pozadi svojim kolima tako zagradio da sam bila na sto muka. Napred, nazad, malo levo, malo desno, sto znojeva me je oblilo. Ljudi prolaze, žure, a naravno usput pogledavaju kako se ja mučim i ništa. Onda sam stala već sva očajna i dok sam smišljala koju putanju da izvedem ne bi li se više iskobeljala, primetim, jedan postariji čovek mi maše. Počeo je da me usmerava, mic vamo, mic tamo i opla, izađoh. Taj moj osmeh olakšanja i zahvalnosti upućen njemu, ja to ne mogu ni da Vam opišem, došlo mi je da izletim iz auta i da ga izljubim od glave do pete. Odmahnuo mi je samo, osmehnuo se i produžio svojim putem. Ceo taj dan osmeh mi nije silazio s lica.
Nekako nas taj osmeh obogati. Lepa reč i neočekivan gest, iskren kompliment izmami na površinu sve ono što smo negde pozadi nagurali i mislimo da nije važno.
Za mene jeste važno, i trebalo bi da bude za svakoga. Ako jedan gest koji je trajao par minuta ili par sekundi može da učini da se ceo dan šepurim s osmehom na licu, onda je to bogatstvo.
I lepi smo s osmehom, i drugi su nam lepi. Taj osmeh koji počinje na usnama pa se onda širi celim licem, oči se takođe smeškaju, zacakle se, i odjednom sve je ozareno. Ma koliko da smo tužni ili neraspoloženi, obuzme nas toplina i osećaj koji niko ne može da nam ukrade, predivan osećaj, zahvalan, tako mali i tako veliki.
A mnogo, mnogo, mnogo su nam potrebni baš takvi momenti koji nas čine srećnim, zadovoljnim, i kada neko nama uputi osmeh, i kada mi taj isti osmeh posle podelimo nekom drugom. Moćan je to osećaj, sve tada dobija svoj smisao i svoju vrednost, a ponavljam, često nismo ni svesni te lepote, niti toga koliko nam je potreban.
I ako sad, dok čitate ove redove imate osmeh na licu, verujte da sam ja ispunjena od glave do pete. Svoj zadatak za danas sam izvršila, izmamila sam nekome barem jedan osmeh. Uživajte u njemu!

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.