kontejner

Žuti kontejner

Kad sam bila mala kontejneri nisu još postojali, obične kante za đubre bile su poslagane u jednoj prostoriji u podrumu zgrade, i uvek sam se užasavala da nosim đubre, kad bi na mene došao red, sve očekujući da mi pred nos izleti neka karakondžula. E, posle su nam na ulicu stavili one velike braon, izgledali su kao da su zarđali, imali su jedan manji otvor odozgo, pa onaj ko je bio malo niži rastom, morao bi dobro da se propne, ne bi li potrefio baš to prozorče, a da pritom ne porazbaca sve naokolo, a dešavalo se i to.
Vremenom, geneza kontejnera je napredovala i menjala se, tako da danas imamo celu lepezu: velike, male, u svim bojama, a svaka boja označava šta će biti ubačeno u njih, eto, kultivišemo se, napredujemo.
Heh, jedna slatka priča koja se već godinama, uz puno smeha prepričava u našoj porodici vezana je za žuti kontejner. Naša deca kad su bila mala, jednom su me tako naljutila da sam onako ispalila k’o iz topa – ako još jednom uradite to i to, strpaću vas u žuti kontejner! Upalilo je, a u sebi smo se moj muž i ja smejuljili, dok su naša deca zabrinutim pogledom tražili ozloglašeni žuti kontejner. Nemojte da mislite da smo neki ludaci ili monstrumi, u gradu, a grad je veliki, tada nije postojao apsolutno nijedan žuti kontejner. Ni dan, danas ne znam kako mi je baš žuti kontejner pao na pamet.
Prošle su godine, deca već porasla, jednog dana ćerka vraćajući se iz škole utrčava u stan i kroz smeh viče: ”Našla sam žuti kontejner”, e, to je bila prava provala smeha.
I danas, nakon mnogo godina kada ugledam žuti kontejner, nasmejem se.
A što sam uopšte počela da pričam o kontejnerima za đubre. Počesto, čak svakodnevno, viđam ljude pored kontejnera kako čeprkaju, traže i uzimaju ono što misle da im je potrebno. Strašno! Nije to tako samo kod nas, nažalost, u celom svetu je potpuno normalna pojava videti ljude kako čeprkaju po kontejnerima. Neko okreće glavu od tog prizora, neko gleda sažaljivo, a neko s prezirom.
Ima i jedno nepisano pravilo, ono što baš i nije za kontejner, stavlja se pored i vrlo brzo već neko odnese, šta god da se stavi. Već duže vreme pored kontejnera stavljam u kesi garderobu koja nam više nije potrebna. Obično to uradim usput, kad pođem u prodavnicu, a u povratku kada pogledam, kesa koju sam ostavila, nestala je.
Nisam ranije to radila, ali nekoliko ne baš lepih događaja me je navelo da baš to tako uradim, i ne kajem se.
Kako su deca rasla tako je ostajalo puno garderobe koju bi prerasla, a da je čestito nisu ni iznosili. Svu tu robu koja bi se vremenom nakupila, lepo smo uredno, oprano i ispeglano složili u veliku torbu tzv. ”krmaču”, i odneli bi u dom za nezbrinutu decu, ili u neku sličnu ustanovu za koju smo pretpostavljali da im je potrebno.
Jednom ili dva puta taj gest je primljen sa iskrenom zahvalnošću. Mislim, nije nama bila potrebna neka zahvalnost, dovoljno je bilo da osetimo da je gest protumačen, i primljen na pravi način. Hteli smo da učinimo nešto dobro, i da onoliko koliko možemo pomognemo nekom detetu ili porodici sa slabijim materijalnim mogućnostima.
Međutim, nekoliko puta se desilo da osobe koje su na prijemu u tim ustanovama, onako nezainteresovano samo kažu, ni ne pogledavši šta je u torbi: ”Stavite tamo u ćošak, posle ćemo da pogledamo”, loše smo se osećali, izgledalo je kao da im nešto namećemo, a njima čak nije ni potrebno. Nije nam bilo ni jasno, kako neko može da odbija pomoć, a sigurno je barem nekom detetu, očuvana i sasvim pristojna garderoba, bila potrebna. Takva ravnodušnost pomalo je ličila na bahatost, a to je ružno.
Ubrzo, posle par sličnih reakcija, prestali smo da odnosimo odeću i obuću, nije bilo svrhe. Ovamo apeluju, a ovamo odbacuju, nema logike nikakve.
Vremenom, opet bi se nakupilo dosta garderobe koja se iz raznih razloga više ne nosi. Dugo nisam znala šta da radim, nit’ je za bacanje, ono što sam mogla podelila sam prijateljima, koji bi probrali ono što im je potrebno, ali opet bi dosta toga ostalo.
I onda mi je sinulo!
Neću više nikome da nudim, uredno složim u kesu i stavim pored kontejnera bez imalo griže savesti. U roku od pola sata, nekad i manje, kesa nestane. Kad to ispričam ljudima, prijateljima, koji kukaju kako ne znaju šta da rade sa viška odećom, ili obućom, oni se uglavnom zgražavaju. Kao, pa ne, ko zna za šta koristi taj neko ko uzme, verovatno preprodaju na buvljaku ili ko zna gde, pa posle kupe ko zna šta, možda alkohol ili drogu, i tako dalje. Možda ima i toga, ali ja ne želim na takav način da razmišljam.
Neka, neka i preprodaju, možda od tih para što dobiju prodajom, kupe veknu hleba, ili neku drugu hranu. Možda kupe deci polovne knjige za školu, a možda nešto nose i sami. Od volje im, onaj ko je uzeo, potrebno mu je iz nekog njemu znanog razloga, a svakako ima ih puno kojima je potrebno. Ne čeprkaju po tom kontejneru zato što im je sve potaman u životu. Davanje je velika ljudska osobina, ne zaboravimo, uvek ima onih kojima je potrebno.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.