Strah, neposlušnost, sebičnost ili odgovornost, da baš tako. I iznova se zapanjim koliko smo duboko podeljeno društvo čak i u ovako teškim vremenima. Koliko smo sebični i samoživi. To što nas je snašlo, jeste, snašlo nas je. Teško je, ljudi su u strahu i niko nije bezbedan. U stvari, jedini recept je ogromna odgovornost svakog pojedinca. Sada u još većoj meri nego inače potrebno je da smo odgovorni i solidarni kako za sebe, tako i za drugog.
I opet čitam komentare koji su krajnje neprimereni. Bune se ljudi zbog svega i svačega: te ne možemo napolje, te redovi, ne daju nam u šetnju, ni da se družimo. Doktorka ta i ta ima takvu frizuru, a ta doktorka zbog nas možda nije spavala noćima i pitanje je koliko može da se viđa sa svojom porodicom. Oni, mislim na medicinsko osoblje, su u ovim danima svoj život stavili u naše ruke, a nama je teško da sedimo kod kuće.
Na stranu da li sam ja za ovaj režim i ovu vlast. To sad nije važno. Jedino što je važno je da sačuvamo zdravlje i zdrav razum. Lično, kako mi se kaže, tako uradim. Moram da verujem struci, jer su oni jedini koji mogu da nam pomognu i pomažu nam, ne štedeći sebe. Da li se radi dobro ili ne, to ja ne znam, ali znam da izgaraju na svom poslu i nije na nama da u ovom trenutku o tome razmišljamo. Jedino o čemu moramo da razmišljamo je kako da uradimo ono što se traži od nas, a to je disciplina i odgovornost ama baš svakoga od nas.
Nevidljivih heroja danas imamo koliko god hoćete. Da nabrajam, bojim se da bih nekoga ispustila ili zaboravila, a svi oni su važni jer rade svoj posao i tu su zbog nas. Juče u Veru pričam sa jednom prodavačicom koja radi na suhomesnatim proizvodima, na moje pitanje, kako ste i kako izdržavate, rekla mi je: “Eh kako, ustajem svako jutro u četiri, na radnom mestu sam u sedam, radimo do tri, padamo s nogu, jer mnogo više ljudi dolazi nego inače. U tri, kad zatvaramo, imamo još sat, sat i po da sredimo i dopunimo zalihe. Oko pet popodne izlazimo, kući sam oko sedam. Sklanjam se od dece i supruga, jer ne znam da li sam nešto zakačila, na brzinu se istuširam i odmah u krevet. Međutim, ne žalim se, samo neka ovo zlo prođe što bezbolnije po sve nas”
Slušajući je, došlo mi je da zaplačem, jer sam osetila nesebičnost u njenim rečima. I ona je jedan od heroja za koje ni ne znamo, čak i ne razmišljamo o njima. Ta prodavačica zna šta je odgovornost i druge je stavila ispred sebe i svoje porodice. Ne žali se, pomalo je zabrinuta i to je to.
Zapitajmo sebe, šta je naša odgovornost u celoj ovoj priči. Nas, koji samo moramo da sedimo kod svoje kuće.
Sedimo u svom stanu ili u svojoj kući. Imamo sav komoditet koji sebi možemo da priuštimo. Možemo da oraganizujemo svoje vreme na onaj način na koji mi to želimo. Imamo šta da jedemo. Imamo pitku vodu da pijemo, takođe i redovno da održavamo higijenu. Imamo čistu odeću, takođe i svoj krevet. Imamo i ljude kojima je stalo do nas.
Možda osećamo i mislimo da to nije dovoljno. Zabranjeno nam je kretanje. U redu, to jeste, ali ako postoji neki viši cilj, a to je naše zdravlje i zdravlje ljudi oko nas, za mene više dileme nema. Razmislimo o tome.