Napisala bih ja tu pesmu koja bi se zvala jednostavna pesma, samo kad bih znala da pišem pesme. Jednostavna pesma smo mi duboko unutar sebe. Kada skinemo slojeve koje godinama neumorno slažemo jedan preko drugog, ostaje ono čisto i dečije. I jedino što tada ostaje je suština bez začina i dodataka, jer jednostavnim stvarima nisu potrebni ukrasi.
Šta napisati i kojim rečima dati prednost. Skoro pa ništa, jer ne znaš ni kako rečenicu da počneš. A opet, toliko toga ima da se kaže. Sedim kao i svi, čekam da dođe, i da prođe. I hoće, proći će, al’, kakvi ćemo da izađemo. Misli i samo misli. Ovih dana čeličimo sebe i preispitujemo gde, kada, kako i zašto je krenulo naopako.
Kada bih znala da pišem pesme, volela bih da je to jednostavna pesma. Znate li da je najteže pisati jednostavno, a jezgrovito. Sadržajno, čisto, a pritom kratko. Pa dobro, nije baš nužno da bude kratko, al’ pesma je uglavnom kratka. Napisala bih recimo, da su drvo, cvet i zemlja potpuno prirodni i jednostavni ukrasi ovog sveta. I napisala bih da je Sunce naš izvor radosti i tiha snaga. A Sunce je ovih dana dobilo neku čudnu boju.
Napisala bih ja tu pesmu samo kad bih znala. Pisala bih da je ljubav nebrušeni dijamant. Čovekoljublje da je svetinja. Istina i poštenje da su najjače vrednosti, a o moralu bih pisala kao o nasleđenoj bašti prepunoj najlepšeg cveća. O novim svitanjima i divnim ljudima, o prijateljima, nežnosti, pažnji i snovima, sve bih ja to stavila u tu moju jednostavnu pesmu.
Jednostavna pesma bila bi univerzalna himna svih ljudi ovoga sveta. Svu krhkost i snagu ljudskog roda položila bih u pesmu zbog toga što je u njoj sve čisto. Ohh, kad bi ljudi shvatili koliko sve može da bude prosto, tiho i jedinstveno.
Možda bismo shvatili koliko je, nešto loše, postalo normalno i koliko je sve postalo suviše teško i komplikovano. I koliko sve srlja, gromoglasno, baš kao i kola bez kočnica na nizbrdici. A znamo, negde će da se zdrobe i raspu u paramparčad. Iako je puno pre toga sigurno bilo upozorenja i sitnih znakova koji su upućivali, nikome to nije bilo važno. Toliko je sve postalo komplikovano da smo izgubili putić i stazu po kojoj sigurno hodamo. U šumi nepravilnosti kao da smo birali onu najmanje pravilnu, a ne onu jednu, jedinu ispravnu.
Moja jednostavna pesma, samo kad bih znala da je napišem bila bi najlepša oda životu, jednostavnom i skromnom. Pisala bih je za tebe, mene, njega i nju, i za sve one koji znaju tajnu. A tajna je nečija pružena ruka, svetlost u oku, kao i smeh, samilost, dodir, razum i srdačnost.
Tužna sam jer smo ispustili šansu da ovaj naš život napravimo onako po našoj meri. Propuštena prilika da li ikada ima popravni ispit, možda neka i ima, bojim se da ova ne. I suviše je krupna. Duša nam se istopila kao pahulja i postala je mrlja.
I baš zbog toga bih volela, samo kad bih znala, da napišem jednostavnu pesmu o životu u kojoj nema tužnih misli.