Biram da u moru gluposti sačuvam razum. I čovekoljublje biram uprkos sve većoj anomaliji nas samih i onih oko nas. Prkosno ću da stanem i vičem na sav glas da postoji ono kulturno, dobro i pristojno. Stalno ću podsećati sebe da postoje ljudi koji ne napuštaju svoje ideale za koricu hleba i koji neguju dobrotu ma koliko ona bila prezrena.
Na muci se poznaju junaci, tako kaže stara poslovica. Takođe, kažem ja, na muci izranjaju one bede koje u normalnim okolnostima čuče negde zaboravljeni u svom malom mozgu, pa se probude u nedoba.
Oni kulturni, pristojni, velikog srca i toplog duha postoje, znam da postoje. Veselog srca i širokog osmeha protiv uskogrudne sebične i bahate lucprdije. I dok je topline u oku koja živi u srcima istih takvih, tražiću i skupljaću samo srca koja daju plemenitost i odbacuju nehumanost. Lutaću svetom uzduž i popreko, nebom i zemljom, tražeći samo to i ništa više.
Jer, ima li nešto lepše na svetu nego se okružiti ljubavlju, pomaganjem i razumevanjem. Biram da volim i da me vole široke duše nesputane licemerjem. Moje je da biram i tako će i biti.
“Duša je sve ono što nas vuče ka ljubavi, idealima, dobroti, čovekoljublju, empatiji i razumevanju. Ljudska duša je neka promisao, kosmička sila u nama koja nas spaja i razlikuje nas od životinja te nas čini višim bićima.” Nebojša Glogovac
Iznova i iznova se pitam zbog čega su ovakve čiste duše morale da odu? Zašto su morale da nas napuste kad su nam toliko potrebne. One koje nam daju pravac i smernice i kažu nam gde grešimo i zašto to radimo. Raspadnem se na sitne delove kad osetim čistoću misli i toplinu koja sprži svaku nedobrotu. Upijam i žedno pijem i najmanji tračak ljubavi, poštenja, pažnje i velikodušnosti. Čemu nas uče teška vremena, samo jednom, da čovek čoveku ne sme da bude vuk. Da se trn vadi čim se zakači, a ne da se čeka duboko da uđe. Koliko još trnja mora da se zakači da bismo shvatili da samo pružena ruka vida i najmanju ranu. Samo dobro donosi dobro. I to je jedini zakon na svetu što postoji.
Misliti svojom glavom i slediti svoja ubeđenja danas je postalo gotovo sramno, jer nije popularno misliti i težiti ka boljem i humanijem. Popularno je ono što je nametnuto, a ja ne želim da mi se nameće nehumanost i nekultura. Da li su to ideali ili snovi, ili je to sasvim normalno razmišljanje. Znam i oseća da znam i to ću da sledim, jer jedino tako vidim smisao. Imamo mi svojih mana, al’ ajde da sad isplivaju naše najbolje vrline.
Mislim da uvek treba biti dobar, bez obira na to da li će nam se vratiti ili ne. Bez obzira da li će to neko primetiti ili ne. Bez obzira da li će nam neko zahvaliti ili ne. Ono što je važno, to je da mi znamo kako i šta činimo. Ako mene pitate uvek ću da biram dobrotu, jer je to ono što je dobro. A svako od nas ima svoj kompas u glavi i duši, i zna šta mu je činiti. Samo je potrebno slušati sebe i taj glas.
Možda za neke ljude nije dovoljno to koliko smo dragi, brižni, dobri ili ljubazni, ali jeste za nas. I ma koliko da je – biti dobar – nekakav kliše i ma koliko da je dobrota obezvređena, ja ću da biram i uvek ću birati da budem jedino to.