Jedna olovka kruži u našoj porodici već decenijama i nekako se svi otimamo oko nje. Trenutno sam je ja prisvojila, ali to je samo trenutno, jer ko zna u čijim rukama će osvanuti narednog dana. To je tehnička, Štedlerova olovka, interesantnog dizajna i malkice ulepljena selotejpom. Prijemčiva je za ruku, poslušna pri svakom pokretu i marljiva, baš mnogo. Olovaka u stanu, koliko ti duša hoće, ali ta jedna…
Bavila se ta jedna olovka mnogim stvarima i pošto ona sama o sebi ne može da priča, možda bi bilo zgodno da ja opišem njeno putešestvije, a i njen rad. Svukud se ona skitala, uglavnom po gradilištima kod nas, ali mnogo puta prošarala je i Evropom. U početku, dok je bila na fakultetu, vredno je učila i crtala linije velike i male, a kasnije, kad je diplomirala bavila se projektovanjem kuća, zgrada, tržnih centara… Ponekad na papirićima koji se nađu pri ruci, a ponekad u nekom blokčetu negde na terenu. A najviše je radila za projektnim stolom u svim kreativnim fazama rada. Kad danas prođem pored neke kuće ili zgrade kojoj je ona stavila početke, temelje i krov, sve mi je toplo oko srca, a osmeh, da i osmeh je tu.
Zatim se neko vreme bavila programiranjem, učenjem i ponovo studiranjem, ovaj put, ne na arhitektonskom fakultetu, već na matematičkom. Bome i tu se dobrano oznojila rešavajući matematičke probleme, jednačine, vektore i ko zna šta još. Ponovo je ta jedna olovka, polagala ispite, a ispisanih i provežbanih listova, ne zna se ni koliko je bilo. Napisanih programa za računare, tablete i mobilne telefone, nove aplikacije i kodovi, sve je to ona vredno ispisivala. A onda je po drugi put diplomirala.
Ni to joj nije bilo dovoljno, posle godinu-dve našla se i na umetničkoj akademiji. To joj je bio sasvim novi izazov. Kao prvo, mnogo se spremala, crtala i radila da bi uopšte došla među umetnike, a kad joj je to uspelo, eh, crtala je i pravila skice, skoro pa pevajući. Lepo se uklopila u tu boemštinu i kreativnost u kojoj nije bilo pravila koja moraju da se poštuju. Dobro, postojala su i tu neka pravila, ali tek ovde je dobila maštovitu slobodu. Ideje su samo nadolazile, krila su se raširila. Otkačila se potpuno. Sve svoje maštarije mogla je bez ikakve zabrane da iscrtava do mile volje, da ih prekraja i briše, i tako sve u krug. Sva radosna i ushićena, uživala je u novom iskustvu zbog saznanja da će i tu ostaviti deo svoje magije. Ponovo je položila mnoge ispite, ali ovaj put crtajući bez ikakvih granica, a zatim diplomirala kao i svaki uspešan student, na vreme i u roku.
Posle toga došlo je malo zatišje, malo se odmarala u svom kutku na radnom stolu i taman kad je već pomislila da su je svi zaboravili, ponovo je dohvatiše neke ruke. Počela je da piše. U prvom trenutku, kratke misli, onda malo proširene misli da bi vremenom došla i do eseja, i kratkih priča. Ponovo je njena kreativnost proradila na papiru, ali ovaj put u glavnoj ulozi bili su reč i misao. Radovala se, eto meni novog izazova – sva srećna letela je po onom papiru sklapajući reči u rečenice, rečenice u poglavlja, poglavlja u esej. Onda je ta jedna olovka došla na pomisao kako bi volela da i drugi pročitaju ono što ona napiše, pa je smislila i otvorila blog. Drugi čitaju, a ona se raduje. Raduje se zbog toga što vidi da svi oni koji pročitaju napisano, šalju pozdrave, reči podrške i zajedno s njom uživaju.
Tako smo se na jedan neobično, čudesan način povezali s tom malom olovkom, izgleda i ona s nama. Nema veze što je mala i što je ona samo jedna obična olovka, u četiri života ona aktivno učestvuje. Piše ta jedna olovka i dalje, vredno beleži lepe misli i onda ih sklopi u celinu. Zadovoljna je što se ponovo našla u nekoj novoj priči i još uvek ne odustaje, već marljivo i veselo piskara. Za nas, ona je dragocena, jer toliko toga smo prošli zajedno.