O mladosti

I, ako bih morala pisati o mladosti, bila bi to komplikovana stvar. Kažem, morala. Kažem to u glagolu. Glagol koji tera, gura, nameće, jer uspomene ponekad bole, a povratak u njih izazove onaj setan osmeh.

O mladosti svi vole da pričaju i ne postoji osoba koja u svom rečniku nema ono – eh, kad sam ili kad smo…

A, šta bih ja to pa pisala o mladosti – sećanja, uspomene, ljubavi, prijateljstva. Daleko je sve to, ali opet.

Tako se, na primer, sećam kako smo celo jedno leto uz Dunav, sedeći na stepenicama keja igrali neke igre. Tog leta, osveženje nam je stiglo u vidu našeg drugara, studenta režije. Pričao nam je kakve obavezne igre, odnosno vežbe imaju u sklopu predavanja. Vrlo brzo nas je organizovao. Neverovatno, ali svi smo se primili i potpuno poslušno pratili uputstva i igrali se. Svako veče bismo se sastajali i do duboko u noć odrađivali sve zadate teme. Tog leta bili smo jedna velika dobrovoljna režijsko-glumačka radionica. I bili smo sjajni, a i dobro smo se zabaljali.

Zatim, sećam se jednog povratka iz omiljene diskoteke. Pun auto, nas sedmoro. Kako smo se samo uz salvu smeha nagurali u tog keca golfa ni danas mi nije jasno. Tog leta vrtela se na radio aparatima pesma “Princeza” koju su pevali Slađana Milošević i Dado Topić. Slušali smo je i mi u kolima i pevali, čitaj, drali se iz sveg glasa. Drugar koji je vozio iznenada je skrenuo s puta, stao uz neko poljanče i izjurio u noć. Ostadosmo mi onako nagurani k’o sardine u čudu komentarišući – šta ovom bi, kud ode. Vraća se, u ruci nosi neko poljsko cveće koje je u onom mraku nasumično nabrao. Uleće u auto i uz smeh, zarazan smeh, jedva izgovara – za naše princeze po cvetić. Ma, fenomenlano.

Ooo, mladosti.

Ili, da se setim jednog letovanja koje se u užim krugovima još uvek prepričava. O vozu koji je bio toliko krcat mlađarijom kao i mi što smo tada bili da smo celi put prestajali na hodniku. Mislite da nam je nešto smetalno, ništa, apsolutno ništa. Čak smo i neke karte igrali na tom skučenom prostoru. Kako? Ne znam, ali smejem se i sad kad se setim. Tu je bio i kondukter koji nas je preskakao uz obavezne psovke, a i pomalo smeha. Svideli smo mu se. Zatim, bežanja iz jedne splitske diskoteke, jer je izbila tuča, pa uz strmu stenu krivudavim putem trkom gore. Bez daha smo ostali. Što od straha, što od smeha, pomešano, udrobljeno, svega je tu bilo. Posle smo se junačili.

O mladosti.

Sećam se vremena studetskog života kad bi se posle cele noći učenja, negde pred zoru obreli na ulici. Zajedno sa peračima ulica s kojima smo se skoro već i pozdravljali. Njih nismo viđali samo posle neprospavane noći zbog učenja. Oni su bili svedoci naših teturavih povrataka sa ludih provoda. Takođe su znali da zažmure na nestašuk koji je tada kod sve studentarije bio vrlo popularan. Ispred prodavnica koje su još uvek bile zatvorene, a roba već bila dostavljena, uzimali bi jogurt i mleko. A sve krišom da nas niko ne vidi, kao.

O mladosti da pričam.

Mladosti koja je bila bezbrižna i sveža, puna nade i neizvesnosti. Puna velikih snova i ne tako velikih prohteva. O mladosti koja je imala parne i neparne dane. Donošenja kafe, leviski i starki iz Trsta. Da pričam o mladosti, o kojoj svojoj deci ne mogu da pričam. Sada mi stoji knedla u grlu, jer kako da im kažem da smo iz kaprica išli u Beč na mocartove kugle.

Naša generacija, odnosno naše društvo variralo je u plus-minus par godina. Neki su odlazili, drugi su dolazili. To je bila jedna izmešana pulsirajuća masa koja je svojom magijom privlačila. I naravno, svi naši snovi imali su svoj srećan kraj, ali to su bili snovi.

Zato, kad mi kažu pričaj o mladosti, ja kažem, nemoj.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.