Imao je…

Imao je vitke, elegantne prste koji su svaku, pa i najnevažniju stvar dodirivali tako suptilno i sa toliko pažnje, da je samo pogled na njih bio očaravajuć’. To je skoro prvo bilo što joj je palo u oči. Taj dodir, tako mek, to je bilo nešto posebno.

Odmeren, lagan korak, skoro mačkasto-lenj, a u isto vreme usmeren i uvek znalački odabran. Mogla je satima da ga posmatra, a da ne dosadi. Onako, sa strane, kad nije ni svestan da ga bilo ko gleda. Sama njegova pojava izazivala je zinteresovan pogled gde god da se nađe.

Nije on bio nešto posebno atraktivan, viđala je i zgodnije muškarce, ali u njemu je bila neka magija, koju je fantastično nosio. Garderoba, stil, hod – sve je to bilo svedeno, ali istančano. Nešto između boemštine i s’ merom odabaranog, iznijansiranog ukusa.

Kada ga je videla imao je na sebi braon jaknu od jelenske kože, klasičnog kroja na kojoj se videlo da je vremešna, ali savršeno očuvana. Nije se sećala da li je ikoga videla da mu tako dobro stoji. Mekana, stara, diskretna, a opet izazovna kao pliš, toliko da poželiš da je dodirneš istog momenta. A on ju je nosio onako nonšalantno, šmekerski. Svestan da zna kako da je nosi i da je baš tako dobro.

Na ramenu okačena torba, slična kao ona što nose poštari na kojoj se takođe video zub vremena, ali nosila je ta torba, baš kao i on, u sebi i na sebi, šmek. Košulja koja se mekano savijala ispod nje, farmerke, mokasine u istoj boji kao jakna i torba. Ništa to nije bilo ni novo ni ekstravagantno, ali bilo je savršeno skockano sa njegovom pojavom. Znate, to je ono kad neko obuče na sebe vreću pa zna od nje da napravi pravi modni hit.

Naravno, njemu nije bilo važno da napravi modni hit, njemu je bilo važno da se dobro oseća u tome. To je izviralo iz njega. Znala je da mora da ga upozna i sazna sve, apsolutno sve. Prejak je bio osećaj na prvu. Nikad se tako nije osećala i znala je da tako nešto ne sme da ispusti.

Tako je i bilo, preko nekih zajedničkih prijatelja i to se desilo. Sedela je, gledala u njegove tople, vickaste i sa nestvarno dugim trepavicama upijajuće oči. Nije mogla da poveruje da ga je upoznala, da sede i ćaskaju, lagano, opušteno baš kao da se znaju sto godina. Imao je dar, odmah je to videla, da potpuno ležerno vodi razgovor i da pritom opusti one druge oko sebe. Dok je trepnula bili su u živoj priči, iako su se poznavali jedva sat vremena.

Imao je onu neverovatnu sposobnost da sa lakoćom i na popuno istom nivou razgovara kako sa akademikom, tako i sa prodavcem na pijaci. To može samo onaj ko duboko veruje u sebe, svoje sposobnosti, u svoju ličnost, širinu, elokvenciju i jednostavnost.

Imao je ono nešto. Skoro skamenjeno je sedela i slušala njegov blag, tih i baršunast glas. A kad je i sama morala nešto da progovori, bila je svesna, a u isto vreme i užasnuta količinom gluposti koje izbacuje. Kako su joj se samo našle na meniju takve reči, ni sama nije znala. I što je želela bolji utisak da ostavi, shvatila je da se samo još dublje ukopava u blato gluposti. Gotovo, bila je zaljubljena do daske.

Posle. Nakon mnogo godina. Brak, deca i tako to, pitala ga je o tom prvom susretu. Nije znala, a interesovalo ju je, šta je to što ga je privuklo. Imala je ona svoje adute, bila je svesna sebe, znala je sve, ali ipak… Odgovor je bio – ja smotanije stvorenje nisam sreo u svom životu, morao sam da vidim šta se nalazi ispod površine. Taj humor, ahhh, koliko je tu smeha bilo.

Imao je, toliko toga je imao. Bio je njen Bog, iako je bila ateista. Bio je njena vera, iako nije imala veru. Bio je njeno proleće, leto, jesen i zima, iako nije marila koje je godišnje doba, sve ih je volela.

Zaljubljena je i danas i ne samo to. Ona voli. Ona obožava te prste, ruke, hod, govor, kožnu mekanu jaknu od jelenje kože, taj smeh, humor, mozak i priču. Sve na njemu voli i sve njegovo voli. I nakon toliko godina osećaj je ostao isti, prepuna je njega.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.