Neću da budem zombi, hoću da dotaknem, hoću da osetim, hoću da vidim, čujem i volim. Da dišem duboko, punim plućima i da se šetam, uspravno, pravog pogleda i čistih misli. Hoću da volim, pevam, plešem, skačem, gledam zalazak sunca, trčim, grlim, ljubim, smejem se i hoću da budem slobodna. Hoću drage ljude ok sebe.Ne želim da se bojim ljudi, zazirem i obilazim oko njih na kilometar. Strah, sivilo, muka, buka – želim da se otrgnem od toga i da živim. Slobodno da hodam, miris da osetim i nadu da probudim. U kome? U nama, Vama, meni, njemu, noj. Hoću da ta odluka bude moja, a ne nečija tuđa improvizacija, eksperiment ili kontrola.
Muka mi je više od telefona i razgovora na daljinu. Nedostaju susreti lice u lice, dodiri i zagrljaji. Nedostaje govor tela i neverbalna komunikacija, ovacije u pozorištu i talasi na koncertima. Nedostaje iskustvo i energija koja se stvara uživo. Nedostaje mi spontanost i ljudi koji je čine. Sve to i još mnogo više, baš mi nedostaje.
U afričko-karipskom kultu vudua, zombi predstavlja biće čiju je dušu zaposela neka druga osoba putem zle magije i čijim telom u potpunosti raspolaže osoba koja je obavila obred. Stanovnici Haitija, postojbine vudua i zemlje u kojoj je taj kult veoma rasprostranjen, veruju u zombije, mrtve ljude koje oživljava crni mag pomoću vudu rituala, koji predstavljaju mešavinu afričke magije i religije.
Međutim, oni ne oživljavaju sasvim. Zombi može da diše, jede, pije, radi, čak i da govori; može da obavlja sve fizičke aktivnosti živog čoveka, ali bez svesti o tome šta čini. Mogu se prepoznati po pogledu i izrazu lica – oči su im uvek nepomične, pogled neodređen, a lice bezizražajno. Zombiji su više mrtvi nego živi, oni su kao roboti od krvi i mesa, lišeni su osećanja, nemaju kontrolu nad sobom i ne sećaju se ničega iz prethodnog života. Takođe, oni ne razumeju šta im se dešava i njima se može lako manipulisati, jer ne poseduju inteligenciju.
Neću da budem crna rupa u svemiru u kojoj nema ništa, ni prostora, ni vremena, ni drugih ljudi, u kojoj čak nema ni tebe, ni mene. Hoćemo li se ikada probuditi iz ovog sna koji je postao svakodnevnica? Hoćemo, jer ćemo učiniti pravu stvar. Setićemo se šta su to prave stvari koje smo zbog straha i nametnute psihoze gurnuli negde daleko od nas. Uradićemo pravu stvar, jer ćemo iščeprkati iz one crne rupe, šta je to što nas podiže i hrani. Šta je to što nas diže i spušta, ono što nas gura napred bez obzira na to što sputavaju naš let i što žele da nam obesmisle snove. Čak i kada mislimo da nade nema, ona je tu u našim glavama. Neću da potonem i mislim kako više ništa nema smisla, jer ga ima. Sve je tu, boje i leptirići, duga, kiša, vedro nebo, cveće, more i reka, i to niko ne može da nam oduzme ma koliko se trudio.
Neke mračne sile nadvile su se nad nas, kao da su rešile da nas ućutkaju, da nam stvore iluziju života, a pritom da ukinu nas, otrgnu od ljubavi i zagrljaja, obustave isporuku vazduha i uprljaju misli. Jednostavno, to ne ide tako, mi smo ljudi, mi smo ti koji stvaramo, mi znamo da mislimo, osećamo i delamo. Kad god su te sile pokušale da ugase svetlo i upale mrak, nisu uspele u tome. Možda nam je samo potrebno malo više vremena da shvatimo ko smo, šta smo i šta želimo, ali jedno je sigurno, znamo šta ne želimo. Potcenili su duh ljudi koji kada su u nevolji i ne znaju više gde udaraju i kada im je nametnuta depresija i strah kao način života, tada shvate da je vreme da stvaraju nešto novo, bolje i lepše. Zombi, to nismo mi.