I zaista, ništa ne može toliko da me obezoruža, u isto vreme ushiti i dotakne tamo gde je najtoplije, kao što je to humanost. Čista i sveža kao jutarnja rosa, a moćnija od svih armija sveta. Humanost je čin na koji nas niko ne može naterati, to je potreba u nama, hoćemo li ili nećemo. Ne znam, ja bih o njoj pričala neprestano i mislim da mi nikada ne bi dosadilo, jer čemu smo ljudi, ako ne vidimo i ako se oglušimo na jad oko sebe. A, jada ima mnogo.
Jedna priča na koju sam naletela pre neki dan, ponovo mi je izmamila suzu, onu lepu, ne tužnu, već ohrabrujuću, u nas, u ljude. Reč je o dečaku koji se zove Jasmin. Sa svojom porodicom živi u jednom selu u Bosni i Hercegovini. Vredni su, radni, ali žive teško. Reportaža o njima objavljena na nekim medijima izazvala je veliku pažnju. Interesantno je to da dečak Jasmin ne sanja o biciklu, mobilnom telefonu ili kompjuteru, on sanja o kozi, jer kako kaže, od nje ima barem doručak.
Organizovali su se neki ljudi, jedan iz Beograda koji je organizovao prevoz, a drugi, domaćin sa Semeća koji je poklonio kravu. Ni granica između dve države nije bila problem. Humanost je pobedila strogu birokratiju i pokazala da su dobri ljudi svuda oko nas bez obzira ne veru i naciju. Puno dobrih ljudi učestvovalo je u ovoj lepoj priči, za jednu porodicu, a takvih priča ima mnogo. Ljudi ne traže milostinju, već pomoć, odskočnu dasku koja nam je svima potrebna u nekom momentu, jer svi mi u nekom momentu zapnemo. Kada se to prepozna u pravo vreme i kada se odreaguje na pravi način, onda zaista dobijemo, ljude na delu. Jedna krava za ovu porodicu znači ogromno bogatstvo; mleko, tele, hrana. Mobilni telefon ne može da nahrani, kompjuter ne može da se oteli i obezbedi zalog za budućnost, auto ne možeš da voziš, ako nemaš s čim da ga napuniš. To su trivijalne stvari koje možda u društvu oslikavaju nekakav status, ali su u suštini, beskorisne, jer džaba je sve ako nemaš ono osnovno.
Znate, pomoć je pomoć i kako se to već u narodu kaže, poklonu se ne gleda u zube. Svi mi ili barem većina, sigurno smo u jednom delu svog života, osetili nemoć pred nedaćama i iznenadnim životnim turbulencijama. Tada je bilo potrebno prepoznavanje problema od strane nekog drugog, a to uključuje, visok stepen saosećanja, razmišljanja i akcije. Meni je uvek srce puno kada vidim ljude koji imaju volju da se angažuju i daju od sebe ono što u tom momentu mogu. Međutim, kod davanja pomoći ne smemo biti licemeri i poklanjati nešto što je potpuno nevažno, u tom trenutku. Šta znači, na primer, teško obolelom dati andol? Ako nešto činimo, potrudimo se da to uradimo na pravi način.
Nastalo je neko zlo vreme, ljudi su se povukli u sebe, prave vrednosti su negde potonule, sebičluk je zavladao našim mislima i našim srcem. Koliko je potrebno širiti dobrotu i humanost, mislim da je to pitanje danas, jedno od najvažnijih, ne zbog toga da bi nam se vratilo, već zato što znamo da je to jedino ispravno. Ovo nije i neće biti jedini tekst o humanosti. Pisaću kad god budem naišla na neku tako lepu priču, jer smatram da se premalo govori o gestovima humanih ljudi. Na taj način možda pokrenem nekakav lanac dobročinstava i ukinem sebičnost za sva vremena. Završila bih rečima divnog Hesea.
Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje lepotu i vrednost našem postojanju.
Herman Hese