Na kafi s jesenjim bojama

Novembarska subota, neverovatno prijatna temperatura i sunce, kako bi volela s nekim na kafi da se nađe, pomislila je u sebi. Neke nepredviđene obaveze su je sputale ovog dana i oduzele joj skoro celo prepodne. Dok je došla kući nešto da spremi za ručak i malo prašine da pobriše, razmišljala je o druženju. I upravo tada, dok je onim praškom nezadovoljno mlatila, pogled joj se zaustavio na prozoru. Uzdahnula je rezignirano, još jedan lep i sunčan dan, a nikoga da navata, barem na neko piće ili šetnjicu. Iako, šetnjicu baš nije volela, više je uživala na nekom dvotočkašu, ali sad bi i na nju pristala.

I uopšte joj nisu bili jasni ti ljudi, njeni prijatelji, koji su stalno izgovore pronalazili u zatrpanosti poslom. To je postao nekakav novi trend – e, ne mogu danas, imam posla preko glave. Čudno. Možda ja nisam normalna, razmišljala je onako za sebe, a možda su oni svoje prioritete okrenuli na neku drugu stranu. Posao, čuj molim te. Razmišljajući tako, još uvek mlatarajući onim praškom oko sebe i gledajući prašinu koja se malo razgrne, a onda opet spusti, odlučila je da odustane. Da odustane od prašine, ručak je ionako već bio pri kraju, a sunce napolju prosto je mamilo i postavljalo se kao izazov. Biraj draga moja, prašina ili ja.

Ma jasno, sve joj se razbistrilo u glavi i već je sebe zamišljala negde na kafi. Pa da, sunce ne može da čeka, prašina može, ona je tu, pa je tu, a sunce, još sat, dva i gotovo, dani su postali i suviše kratki. Sve je ostavila u naletu energije, na brzinu se obukla i krenula bez ikakvog detaljnog plana. Žurila je, samo da se dočepa nekih lepih prizora koje samo priroda može da osmisli. Na keju, puno ljudi, baš joj se i nije išlo u tu gužvicu, svi, ceo grad kao da je izmilio na to malo gušteranja.

Bašte u kafićima bile su prepune, a i nisu je nešto privlačile. Neko s maskom, neko bez nje, opšti haos po pitanju tog nošenja. Prolazeći pored jednog, spazila je napisano na tabli ispred – kafa za poneti. Idealno i kao poručeno, zaustavila se, uzela jednu i pošto je ranije već spazila omanji šumarak, zaputila se prema njemu. Bile su tu i dve, tri klupice, neka deca su se igrala u blizini, roditelji pored njih pričali su nešto i kao da su osmislili svoj lični, mali piknik, svako je u ruci držao po neko piće. Odlično, baš to joj je bilo potrebno. Utonula u svoje misli, nameračila se na jednu klupicu i pošla prema njoj.

Sama, a nije sama. Pomalo joj je već počela da smeta ta količina samoće, nije baš tako zamišljala svoje dane. A možda je to samo takav trenutak u kome jednostavno nije želela da bude sama. Telefon je ćutao i zahvaljivala mu se u sebi na toj tišini, jer su joj se telefonski razgovori odavno već popeli na vrh glave. U ovom čudnom vremenu, ljudi su nekako više odabrali samoću i druženje putem tih društvenih mreža, a to nikako, po njenom mišljenju nije moglo da zameni direktan kontakt. U šta se mi to pretvaramo i kome je u interesu da od nas pravi asocijalna bića, misao koja joj je stalno treperila tu negde.

Sebe je zamišljala s nekim poznatim na kafi, u nekom ugodnom ćaskanju, a na kraju je završila sedeći zadovoljno na klupici, u šumici i u predivnom šarenilu jesenjih boja. Da, na kraju se potpuno opustila u toj prirodnoj lepezi boja i pronalaženju najlepše žuto-narandžaste magije. Nije joj trebalo mnogo i prepuštajući se već je zaboravila koliko joj je smetala samoća, jer priroda je sve sama uredila za potpuni doživljaj.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.