Basna je kratka priča u kojoj životinje predstavljaju ljude i njihove osobine. Prava je šteta što ljudi više ne čitaju basne. Mislim, ne čitaju više ništa ili skoro ništa, pa što onda da čitaju i basne. A davno su nastale, ne iz hira, već iz potrebe. Priče su se prenosile s kolena na koleno, onda se našao neko ko je ponešto, i zapisao, i sačuvao.
Kad smo bili mali, basne su bile deo našeg odrastanja, roditelji su nam čitali, a kasnije u školi, basne su bile obavezna lektira iz koje smo morali da izvučemo pouku i u vidu pismenog sastava pokažemo šta smo shvatili.
Kako god da smo ranije živeli i školovali se, mnogo su se više obrađivale teme iz životnih situacija koje nas okružuju i danas.
Svrha basne je na alegorijski način opisati ljudske osobine i mane. Neću ja sad tu da držim predavanje o tome šta su basne, ko god hoće, uđe na internet i vrlo brzo se edukuje. Meni je samo žao što se u današnjem obrazovanju sve manje stavlja akcenat na samog čoveka, njegove navike, običaje, ponašanje, moral.
To je tako velika i značajna tema. Kažu, mi – ljudski rod se od životinja razlikujemo po govoru. Putem govora izražavamo svoje misli, svoje emocije, putem govora i učimo, velike i male životne lekcije. Životinje uče kroz iskustvo, one ne mogu da ispričaju svom mladunčetu – nemoj da radiš to i to – one pokažu primerom svojim, a mladunče shvati, prihvati i tako se ponaša. Znači, razumni su.
Mi bismo onda trebali da budemo još razumniji, mi ljudi imamo, reči. Trebalo bi da smo u prednosti, a nismo. Nije potrebno da nam se pet puta pokaže, dovoljno je samo reći. Brže je i lakše.
Iznova i iznova bih da pričam o moralu, navikama i ponašanju nas ljudi. Toliko smo posrnuli, ne znam, čini mi se da je ovo dno civilizacije, ali kola se još uvek ne zaustavljaju, i gde je kraj, ne zna se.
Da li se zaista više iko brine o tome šta ostavljamo našoj deci, našim potomcima u zalog.
Možda je ovaj tekst mračan, zvuči mi kad ga pročitam, baš onako, teško, ali to i jeste teška i zabrinjavajuća tema.
Ima, sigurna sam da ima, entuzijasta, ljudi u obrazovanju, zašto pominjem njih, pa zato što su oni prvi, počevši od osnovne škole koji rade sa decom, naravno pored roditelja, ali nažalost, malo ih je.
Dve žabe – Dositej Obradovic
Živele dve žabe u susedstvu, jedna blizu puta u plitkoj, a druga podalje u dubokoj bari. Ova često savetovaše onu drugu da se preseli kod nje, objašnjavajući joj da je za žabe bolje da žive u dubljoj bari i dalje od puta, kud svako ne prolazi. Ova joj odgovori da i ona sama zna da je to tako, ali uzalud, kad se toliko navikla na to mesto da ga nipošto ne može promeniti. Dok je to govorila, kad eto ti kola, prođu tuda, pogaze je i satru.
Takvu užasnu snagu imaju nad čovekom navika i običaji. I umesto da na svojim greškama učimo, promenimo sebe upravo zbog počinjenih grešaka i prenosimo na naše potomke svoja iskustva, mi činimo malo ili gotovo ništa.
Moral i još mnogo toga se prenosi rečima, to ne postoji u zakonodavstvu.
Ako se u detinjstvu ne otruju rđavim navikama, nego se zadoje blagom naravi, ljubavlju prema poštenju, istini i svakoj plemenitoj vrlini, blago našoj deci! Takvi će ostati zauvek, i još bolji porod iza sebe ostaviti! A blago će i onim roditeljima biti, koji se postaraju i potrude da njihova deca, unuci, budu bolji, pametniji, a uz to i srećniji. Navikavajmo mlade na dobro; od toga zavisi njihova dobrobit, jer istinska, prava sreća i vrline proizlaze iz prosvećenog, naučenog i negovanog uma.
