Počnem da pišem i onda shvatim da nema ni trunke kafe. Ne mogu bez tog napitka nikako, i eto, sad moram da prekinem, skoknem po kafu i ponešto još usput. Imam dobru ideju, sviđa mi se, taman da je u šetnjici malo oblikujem i doradim.
Naše mesto, dućan, gde najradije skoknem po taj čarobni crni dop, sveže mlevena, uhh prava, ako se kod nas nešto tako može zamisliti, ko zna šta zbućkaju unutra, ali ova dobro miriše i dobrog je ukusa, može da prođe.
Zašto tako moramo da svojatamo neka mesta, neke stvari, ljude? Možda nas vežu uspomene ili nam je na nekim mestima jednostavno, baš tu, lepo.
Kad želim da se negde mrdnem, da popijem neko pićence ili kafu onako na miru, da ni sa kim ne razgovaram, da se prepustim sebi i svojim mislima, u samom centru grada u jednoj od sporednih uličica, ima kafić, naše mesto. Oni momci, konobari me već prepoznaju i skoro da znaju šta ću da poručim. Padne i neko kratko, neobavezno ćaskanje – kako ste, lepo jutro, biće lep dan – gotovo. Niko nikog ne gleda, a otprilike se zna ko i kad dolazi. Ovde je mirno i tiho kako u jutarnjim časovima, tako i predveče, čak su i ptičice svojim cvrkutom, uglavnom, dominantne.
Takođe, ovde volim da dođem i sa nekim dragim ljudima da se ispričam, nema galame, tiha muzika, i svi prisutni, onako, tiho pričaju, kao da niko nikom ne želi da smeta. Leti je baštica, ništa posebno, stolovi i stolice po trotoaru, prekoputa mala umetnička galerija, kaldrma umesto asfalta, sve ovde ima poseban šmek.
Zatim, naša klupa sa koje puca pogled, nema mu kraja, a zalazak sunca, veličanstven! Za tu klupicu s najlepšim pogledom u gradu, uvek je otimačina. I puno ljudi je svojata, naša klupica, naše mesto.
Vezano za klupicu ostalo mi je u sećanju, prilazimo i već vidimo naše mesto je zauzeto. Postariji bračni par sedi i kako mi prilazimo, oni pogledaju, vide da smo se i mi nameračili, polagano ustaju: ”Evo, mi baš polazimo, sedite. Znate, kaže gospođa, ovo je naše mesto, moj suprug, okrenu se prema njemu, nežno ga pogleda i pomiluje po ruci, pre mnogo godina me je ovde, baš na ovom mestu zaprosio.”
Na keju pored reke, a kej je dugačak kilometrima, takođe od mnoštva klupica, postoji samo ta jedna, naša. A, tu, u blizini je i jedan restorančić, tu je decenijama, pretrpeo jadan razne transformacije, i u novom izdanju još uvek na istom mestu čeka svoje verne goste. Leti je predivno, lepa baštica, sva u zelenilu s pogledom na reku. Svežina čak i u najtoplijim danima i noćima mami dobre poznavaoce grada baš na ovo mesto.
U tom ogromnom gradu postoji i naša picerija i naša poslastičarnica koja ima najbolje čokoladne bombice na svetu.
Na pijaci je i naša Bilja, njen kajmak, nadaleko poznat i kod nje je uvek gužva subotom, do deset ujutro već sve rasprodato. Kod Bilje kajmak, a kod Peđe sir, to se zna.
I, da, tamo gde kupuješ kajmak, nikad ne uzimaj sir. Heh i to se zna, nepisano pravilo.
Postoji još puno mesta u gradu koje svojatamo. Da li je to zbog toga da se pohvalimo da u tom velikom gradu, u kojem kao ne postoji prisnost, gde su kao svi otuđeni, imamo svoje mesto ili zbog nekog obeležavanja teritorije, ili zbog toga što nam je na tim mestima lepo, ne znam.
Onda shvatim da je u stvari ceo grad neko naše mesto. Svaki ćošak je za nekoga neko posebno mesto. I nisu ljudi u velikom gradu otuđeniji od onih u manjem gradu. Sve se na kraju svede na neko naše mesto.
