Brazda i beton

Postoje ljudi koji toliko duboko zaoru po srcu, uđu u dušu i ostave trag kao jesenja brazda duboka. Posle njih, nije i nikada neće biti kako je bilo s njima. A ta brazda, ona stoji, možeš da je zatrpavaš koliko god želiš, njene konture uvek će se nazirati. Možeš i betonom da je zaliješ, a na tom mestu iz samo njoj poznatih razloga, pojaviće se pukotina, mala, tanka, kao nagoveštaj da su bili tu.

Da, postoje takvi ljudi i po pravilu, oni su tihi i nenametljivi. Svesni sebe i svojih mogućnosti, želja i htenja. Oni ne žele da menjaju ili utiču, oni samo žive svoj život, a usput čačnu i dotaknu tamo gde niko nije. Oni su pomalo, kako se to već kaže – stare duše, jer znaju mnogo više nego što i sami misle, oni jednostavno, znaju. I ne samo što znaju, oni imaju sposobnost da osete, saslušaju i tek nakon pažljivog razmišljanja progovore. Mudrost i iskustvo kod njh koračaju jedno s drugim i upravo se zbog toga najviše oslanjaju na svoje instikte. Pravo je bogatstvo upoznati i biti u društvu takvih ljudi, oni nekako učine da se svi oko njih osećaju poštovanim i vrednim pažnje. Znate, mudar čovek, nikoga ne nipodaštava, naprotiv, daje mu pažnju, a to je ono za čim svi žudimo.

Njihov osmeh topi oko sebe, greje taman koliko je potrebno, a njihova mirnoća uliva snagu i poverenje, jer sa takvim ljudima možeš tri dana bez prestanka da razgovaraš. Danas malo ko zna da razgovara, uglavnom su to monolozi koje neki put na silu moraš da prekidaš, a neki put nemaš snage pa samo zaćutiš i slušaš. U sebi verovatno razmišljaš koliki je to gubitak vremena, iznova i iznova slušati tuđe monologe. Pogubili su se ljudi, ne znaju gde je granica, čak ni gde je ona minimalna pristojnost barem za zdravlje da pitaju. Ali, ne bih ja više o njima, mnogo su interesantniji oni iza kojih ostaje brazda, duboka i topla. Sa njima razgovor samo teče, a vreme niti primećuješ, niti ti je stalo do njega, želiš samo da potraje. To se zove uživanje u razgovoru, razmeni misli i kao sanke po snegu koje se s lakoćom spuštaju niz duboki sneg, tako teku i reči. Sve se nadovezuju jedna na drugu, misliš, kraja im nema. Da, takve razgovore prosto ne želiš da završiš, a ljude takve bi samo da prigrliš i što duže držiš uz sebe, jer su vredni kao najdragoceniji kamenčići.

Da, zaista postoje takve osobe, koje svaku izgovorenu reč znaju da cene, razmišljaju o rečenom i aktivno vode razgovor. Prosto je neverovatno da nikog ne prekidaju u sred rečenice i da strpljivo sačekaju da se misao privede kraju. Niko se tu, ni sa kim ne takmiči u pričanju, uz obavezno – izvini što te prekidam, al’ samo nešto… Posle razgovora u društvu takvih ljudi, osećaš se bogato i ispunjeno i nemaš osećaj izgubljenog vremena, naprotiv. Mnogo može da se nauči o strpljenju, toleranciji, uvažavanju tuđih mišljenja, o poštovanju, pristojnosti i što je možda najvažnije, o sebi.

Ima takvih ljudi koji su melem za dušu, jer znaju da slušaju pa u pravo vreme znaju i da kažu pravu reč koja je topla, brižna i puna razumevanja. Oni ne veličaju sebe, osluškuju srcem, a daju iz dubine. Dragocena je njihova spontanost i sa kakvom lakoćom prigrle druge ljude, jer su jedinstveni zbog svoje radoznalosti i čovekoljublja. Nije to ona neprijatna radoznalost od koje imaš osećaj da ti neko uzima sve tvoje, ne, to je momenat u kojem se možda nečija duša mrvi, a ima ko da skupi mrvice ponovo u jednu celinu. Brazda posle njih ostaje duboko usečena, pa ni najčvršći beton ne može da je prikrije.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.