Deda, kakva topla reč i koliko emocija budi u nama. Čitajući tekst jednog mi omiljenog blogera u kojem priča kako je njegov deda te i te godine, išao tamo i tamo, setih se mog.
Zapravo to mi i nije bio pravi deda, nisam imala nijednog, tako se potrefilo. Naime, obojica su nažalost vrlo rano napustili ovaj svet. I tako sam bila uskraćena za onu dedinu ljubav koju svi opisuju kao nešto posebno nežno, povlađujuće i zaštitničko. Roditelji k’o roditelji, oni stalno nešto drobe, prigovaraju, guraju, vuku….ali, deda..
Dakle, jedini deda kojeg sam poznavala bio je, u stvari, stric moga oca, a meni deda stric. Bila sam jako mala, kada sam sa ocem, redovno odlazila kod njega u posetu. Naravno, tu moram da spomenem i babu strinu, njegovu ženu, koja je bila zmaj žena. Ona je sve završavala, njegovo i svoje, bez ikakvog pitanja radila od jutra do mraka i ona je bila skroz ok, ali deda…
Priča o njemu je jako lepa i čudim se da je još nisam napisala kad već gomilu toga istresam na ovaj, uslovno rečeno, papir. Po zanimanju železničar, dizao je i spuštao rampu na jednom malom, ali važnom železničkom prelazu na samom obodu grada. Pored rampe kućica dobro se sećam. Dve sobe, jedna u kojoj je bila kuhinja, trpezarija i dnevna soba. Današnjim žargonom to bi se reklo – tri u jedan i druga – spavaća soba. Zatim, bilo je tu i dvorištance sa kokoškama, ćurkama, koje su me nervirale, jer su bile glasne. Tamo pozadi bile su neke svinje, dva-tri kučeta, naravno i nekoliko mačaka, i to bi bilo to. Sve u svemu, jako skromno.
Da, dvorištance, ono je bilo ne baš uredno, sa nekim sklepetanim stolićima i rasklimanim stolicama. Najčešće su tu sedele neke čudne spodobe, koje onako naiđu na po jednu rakiju. Obično bi se ta jedna, pretvorila u pet ili više, ali uvek je tu bila i neka vesela priča. Ponekad i prepiranje. Naravno, sa sve mojim dedom, koji je čini mi se uvek vodio glavnu reč, a voleo je bome i da popije.
Sve je to meni bilo i čudno, i zabavno na neki uvrnut način. E sad, pošto je moj otac dedu obožavao, a ja sam obožavala svog oca, logično je bilo da i ja obožavam dedu. Iako skoro nikada nisam s njim ni pričala nešto posebno, a i šta bi, pa bila sam klinka. Tu i tamo je znao da me posedne na krilo, malo me zagolica, cmokne i teraj, gotovo. A opet, volela sam i to malo.
Elem, njih dvoje živeli su vrlo skromno sa svoja dva sina od te jedne železničarske plate, koja je bila više nego nedovoljna. Malo su se pomagali i prodajom rakije. Negde bi kupili veću količinu domaće, razdelila bi to baba strina po čokanjčićima. Za neku sitnu paru, ovima što dolaze na po jednu, bi onda prodavala. Otud je valjda u tom dvorištancetu i bilo uvek tako veselo.
Moj otac, njegove dve sestre i mlađi brat, dakle njih četvero, uzrasta od pet do dvanaest godina posle Drugog svetskog rata ostali su siročići. Bez roditelja i bez kuće. Deda stric ih je bez velikog razmišljanja doveo kod sebe. Nikako nije hteo da ih razdvaja. Takođe, nije želeo da ih rasporede po nekim dečijim domovima, tako da su svo četvero završili kod njega. U onoj kućici sa dve prostorije i dvorištancetom. Da ih prebrojim, ukupno njih osam. Dvoje odraslih i šestoro dece.
Osnovnu školu sva deca su završila kod njih, a takođe i srednju školu ili zanate. Što se kaže, dali su im hleb u ruke. Neki su se odmah pozapošljavali, a neki su otišli dalje na školovanje i fakultete. Sva ta deca – moj otac, moje tetke, moji strčevi, koja su rasla u jako skromnim uslovima postali su čestiti ljudi. Zaposlili se i oformili svoje porodice. Koliko god da su napredovali, nikada ih nisu zapostavili. Imali su materijalno mnogo bolji život nego baba strina i deda stric. Barem, jednom nedeljno bi svratili u ono dvorištance koje je i dalje bilo ispunjeno čudnim ljudima. U onu kućicu, njihov jedini dom, a koja im se iz te nove, druge perspektive tada činila tako mala, ali i tako topla.
Naravno da su tada pomagali i donosili sve ono što je tom plemenitom i skromnom bračnom paru nedostajalo. Napokon su mogli barem malo da se oduže za sve ono što su dobili, a dobili su mnogo, dom i ljubav. Da li je u pitanju plemenitost ili jednostavno dobri ljudi. Ne znam. ali sada shvatam, zašto je moj otac obožavao svog strica koji mu je menjao oca i strinu koja je bila druga majka.
Imala sam otprilike desetak godina kada se deda, već oronuo i bolestan borio sa poslednjim danima svog života. Sećam se otišla sam sa mojim ocem da ga posetimo. Znala sam da je bolestan, ali nisam znala da ću ga tada videti poslednji put. Međutim, on je znao.
Ležeći u krevetu, pogledao me je veoma ozbiljno i rekao da iz police donesem određene tri knjige. Bile su podebele, jedva sam ih donela; Fransoa Rable – Gargantua i Pantagruel; Leonid Leonov – Ruska šuma; Stefan Žeromski – Prah i Pepeo.
“Sada si još mala da ih čitaš, ali ih čuvaj i jednog dana kada ih budeš čitala, seti se svog dede” – rekavši mi to, uhvatio me je za ruku i počeo da govori stihove – “Ostajte ovdje!…Sunce tuđeg neba neće vas grijat’ ko što ovo grije…”
Nema odavno mog dede, a ni babe. Od sve dece, koju su ti divni, nesebični i dobri ljudi prigrlili, podigli i školovali sa vrlo malo materijalnih mogućnosti, još mi je ostala jedna tetka.
Knjige sam pročitala, čuvam ih i svaki put kada ih pogledam, toplina mi se razlije. Setim se tog divnog železničara. Takođe, često se pitam, otkud njemu, koji je završio možda samo osnovnu školu, takve knjige i otkud mu stihovi Alekse Šantića. One stihove koje je, u dubokoj starosti, par dana pre nego što će da nas napusti zauvek, u celini, bez greške, govorio gledajući me pravo u oči.