Moj deda

Deda i kakav osećaj ta reč budi u nama. Čitajući tekst jednog mi omiljenog blogera u kojem priča kako je njegov deda te i te godine, išao tamo i tamo, setih se mog.

Zapravo to mi i nije bio pravi deda, nisam imala nijednog, tako se potrefilo, obojica su nažalost vrlo rano napustili ovaj svet, tako da sam bila uskraćena za onu dedinu ljubav koju svi opisuju kao nešto posebno nežno, povlađujuće i zaštitničko. Roditelji k’o roditelji, oni stalno nešto drobe, prigovaraju, guraju, vuku….ali, deda..

Dakle, jedini deda kojeg sam poznavala bio je u stvari stric moga oca, a meni deda stric. Bila sam jako mala kada sam sa ocem redovno odlazila kod njega u posetu. Naravno, tu moram da spomenem i babu strinu, njegovu ženu, koja je bila zmaj žena, sve završavala, njegovo i svoje, bez ikakvog pitanja radila od jutra do mraka i ona je bila skroz ok, ali deda…

Priča o njemu je jako lepa i čudim se da je još nisam napisala kad već gomilu toga istresam na ovaj, uslovno rečeno, papir. Po zanimanju železničar, dizao je i spuštao rampu na jednom malom, ali važnom železničkom prelazu na samom obodu grada. Pored rampe kućica dobro se sećam; dve sobe, jedna u kojoj je bila kuhinja, trpezarija i dnevna soba, što bi se današnjim žargonom reklo – tri u jedan, i druga – spavaća soba, zatim dvorištance sa kokoškama, ćurkama, tamo pozadi i nekom svinjom, dva-tri kučeta, naravno i nekoliko mačaka, i to bi bilo to.

Da, dvorištance, ono je bilo ne baš uredno, sa nekim sklepetanim stolićima i rasklimanim stolicama, i tu su uglavnom sedele neke čudne spodobe, koje onako naiđu na po jednu rakiju koja se pretvori u pet ili više, ali uvek je tu bila neka vesela priča, ponekad i prepiranje, naravno sa sve mojim dedom, koji je čini mi se uvek vodio glavnu reč, a voleo je bome i da popije.

Sve je to meni bilo i čudno i zabavno na neki uvrnut način, a pošto je moj otac dedu obožavao, a ja sam obožavala svog oca, logično je bilo da i ja obožavam dedu, iako skoro nikada nisam sa njim ni pričala nešto posebno, a i šta bi, pa bila sam klinka. Tu i tamo je znao da me posedne na krilo, malo me zagolica, cmokne i teraj, gotovo, a opet, volela sam i to malo.

Elem, njih dvoje živeli su vrlo skromno sa svoja dva sina od te jedne železničarske plate, koja je bila više nego nedovoljna. Malo su se pomagali i prodajom rakije. Negde bi kupili veću količinu domaće, razdelila bi to baba strina po čokanjčićima i za neku sitnu paru ovima što dolaze na po jednu bi prodavala. Otud je valjda u tom dvorištancetu i bilo uvek tako veselo.

Moj otac, njegove dve sestre i mlađi brat, dakle njih četvero, uzrasta od pet do dvanaest godina posle Drugog svetskog rata ostali su siročići, bez roditelja i bez kuće. Deda stric ih je bez velikog razmišljanja doveo kod sebe, nije hteo da ih razdvaja, niti je želeo da ih rasporede po nekim dečijim domovima tako da su svi četvero završili kod njega u toj kućici sa dve prostorije i dvorištancetom. Da ih prebrojim, ukupno njih osam. Dvoje odraslih i šestoro dece.

Osnovnu školu sva deca su završila kod njih, a takođe i srednju školu ili zanate. Što se kaže, dali su im hleb u ruke. Neki su se odmah pozapošljavali, a neki su otišli dalje na školovanje i fakultete. Sva ta deca – moj otac, moje tetke, moji strčevi, koja su rasla u jako skromnim uslovima postali su čestiti ljudi, zaposlili se, oformili svoje porodice i koliko god da su napredovali i imali materijalno mnogo bolji život nego baba strina i deda stric, nisu mogli, a da barem jednom nedeljno ne svrate u ono dvorištance koje je i dalje bilo ispunjeno čudnim ljudima i u onu kućicu, njihov jedini dom, a koja im se iz te nove, druge perspektive tada činila tako mala, ali i tako topla.

Da li je u pitanju plemenitost ili nešto drugo, ne znam, ali sada shvatam, zašto je moj otac obožavao svog strica koji mu je menjao oca i strinu koja je bila druga majka.

Imala sam otprilike desetak godina kada se deda, već oronuo i bolestan borio sa poslednjim danima svog života. Sećam se otišla sam sa mojim ocem da ga posetimo, znala sam da je bolestan, ali nisam znala da ću ga tada videti poslednji put, međutim, on je znao.

Ležeći u krevetu, pogledao me je veoma ozbiljno i rekao da iz police donesem određene tri knjige. Bile su podebele, jedva sam ih donela; Fransoa Rable – Gargantua i Pantagruel; Leonid Leonov – Ruska šuma; Stefan Žeromski – Prah i Pepeo.

“Sada si još mala da ih čitaš, ali ih čuvaj i jednog dana kada ih budeš čitala, seti se svog dede” – rekavši mi to, uhvatio me je za ruku i počeo da govori stihove – “Ostajte ovdje!…Sunce tuđeg neba neće vas grijat’ ko što ovo grije…”

Nema odavno mog dede, a ni babe. Od sve dece koju su ti divni, nesebični i dobri ljudi prigrlili, podigli i školovali sa vrlo malo materijalnih mogućnosti, još mi je ostala jedna tetka.

Knjige sam pročitala, čuvam ih i svaki put kada ih pogledam, toplina se razlije negde unutar mene. Setim se tog divnog železničara i pitam se otkud njemu, koji je završio možda samo osnovnu školu, takve knjige i otkud mu stihovi Alekse Šantića koje je, u dubokoj starosti, par dana pre nego što će da nas napusti zauvek, u celini, bez greške, govorio gledajući me pravo u oči.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.