I tek sam u poslednje vreme shvatila šta je, u stvari, vreme. Ah, kakva je ovo divna igra reči. Da se razumemo, nisam ja baš tako mlada i što se kaže, nakarikala sam dobrane godine, no ne žalim za njima. Vreme teče – dođi na vreme – vremenom ćeš naučiti. Vreme leči sve – s vremena na vreme – koliko vremena ti je potrebno – pa zar nije više vreme za to i to. Kako stojiš s vremenom i tako dalje.
Samo ako to sami želimo i ako zaista obraćamo pažnju ono nas uči, pokazuje nam suštinu. Ispravlja krive Drine, postavlja stvari na svoje mesto, bistri mozak i misli, opominje nas i savetuje. Koliko samo kockica u glavi moramo da sklopimo i pretumbamo to tek vremenom naučimo. Zbog toga je ono toliko važno. Kad ste poslednji put razmišljali o vremenu i da li ste uopšte ikada?
Ne kažem da su godine presudne za to, ali svakako znače. Znate ono, vreme i iskustvo, eh zlatna kombinacija. I zaista jeste. Ma nema šanse da sam u nekim mlađim godinama razmišljala o vremenu, bilo mi je stalo do toga kao do lanjskog snega. A sad, skoro da sam i zahvalna na tom vremenu koje teče godinama. Teče onako neprimentno, pored, uz, sa distance, a uvek tu. Prisutno i samo njegovo.
Bilo mi je potrebno vreme da shvatim i prihvatim neka prijateljstva i neke ljude. Zašto i kako su se pojavljivali i nestajali. Osuđivali me i kritikovali, kad možda i nije bilo vreme. Podizali u nebesa i spuštali, me na dno. U stvari, što su nam bliže, to su nam veću ranu pravili. Patila sam tada zbog toga što nisam imala odgovore, međutim vremenom – sve je došlo na svoje. Shvatila sam sebe, a shvatila sam i te ljude. Neki su ljudi, neki baš i nisu. Samo opet, ne mogu i ne želim ni tako da kvalifikujem. Svi mi delamo iz nekog svog ugla i samo nama su poznati razlozi činjenja i nečinjenja. Razumevanja i veštog pretvaranja. I zbog toga nikada i nikog ne osuđujem, već pokušavam da shvatim. Jednostavno, tako je u mojoj glavi, a osuđivanje prepuštam drugima.
Takođe, vreme mi je pomoglo da prihvatim i tragedije u svom životu. Kažu vreme leči sve, nije tačno. Ono samo preusmeri taj krug bola i patnje, šoka i nemogućnosti prihvatanja na neki drugi kolosek. Sve je i dalje tu, ali drugačije, jasnije, zrelije i podnošljivije. Tako se prihvata velika bol, samo sa strpljenjem i vremenom. Naučiš da se fokusuraš na neke druge stvari, one te odvuku u nekom drugom pravcu. Pokažu da ima drugih stvari koje kada te okupiraju čine da ono teško, što stalno čuči u tebi, postane podnošljivo.
Definicija vremena je trajan, neprekidan redosled postajanja i događaja koji se odvijaju u očigledno nepovratnom smeru od prošlosti. Idu neumoljivo od prošlosti, preko sadašnjosti pa sve do budućnosti.
Vreme je jedan od osnovnih pojmova u filozofiji, nauci, religiji i umetnosti. U fizici je jedna od osnovnih fizičkih veličina, koja se određuje pomoću kretanja nebeskih tela. Filozofija, pak, je dimenzija sleda bića jednog nakon drugog, bivanja stvari u promeni njihovog nastajanja i nestajanja. Religija je posebna, u njoj postoji podela na apsolutno (večno) i relativno (empirijsko). A umetnost, ona to definiše kao izraz čovekovog života.
Što se mene tiče, jedinke, zrnca u pesku, kapljice u moru, zvezde na nebu ili lista u šumi – počinjem da činim nešto. Ne znam ni zašto, ni zbog čega, ni u čiju korist, mada i dalje verujem da u svemu tome nekog smisla mora da ima.