Putovanje na koje se teško odlučujemo, puno nepoznanica, sporo je i ponekad se čini neprohodno. Potrebne su nam decenije da bismo prešli taj put, pa ipak ni tada nismo sigurni da li smo i koliko uspeli u tome.
A, kao poznajemo sebe, ma ne, to je varka. To je uglavnom naša predstava o tome kakvi smo ili kakvi želimo da budemo. Spustiti se u svoju dubinu pravi je kumst i izazov, jer ko zna šta ćemo pronaći ako se dovoljno duboko spustimo. Možda nam se svidi, a možda se potpuno razočaramo. Putovanje kao avantura ili rudnik u kojem možda ima zlata, a možda je u toj dubini samo neka nataložena prašina.
Put kojim se ređe ide je put upoznavanja samog sebe. Što je najveći fazon, taj put nam je u velikoj meri nametnut. Nisam nikada upoznala osobu koja sama od sebe krene da čeprka po svojoj unutrašnjosti. To se dešava u određenim situacijama koje nas izbace iz one uljuljkanosti u kojoj se osećamo tako dobro. Neću ovde upotrebljavati mnogobrojne fraze raznih “životnih učitelja”, koji u poslednje vreme niču kao pečurke posle kiše, iskreno, ježim se od njih.
Uvek je najbolje prepričati ili se osloniti na neko svoje iskustvo za koje sigurno znamo da nam je promenilo način delovanja i razmišljanja. Po svojoj prirodi sam prilično zatvorena osoba i potrebno mi je da nekoga dobro upoznam pa da bih istresla neke moje tačke pomeranja u ovu ili onu stranu. Tako i ovde, na papiru, koji je u stvari sinonim za elektronsku formu, nekako mi ne ide baš potpuno emotivno razgolićivanje, baaah, kako je to teško.
To je kao kad pišete dnevnik za koji znate da niko i nikada neće pročitati, pa možete da nabacate sve što vam duša želi, ionako sve ostaje samo među vama, a ovo, ovako javno, potpuno je drugačije.
Elem, nekoliko puta u životu su me prizvali u svoju dubinu teški događaji, kako u dalekoj prošlosti, tako i u sadašnjosti. Stvari koje se samo dese i preokrenu vaš život naopačke. Na primer, pomalo luckasto, ali je dobro. Okačite se nogama na granu nekog drveta (samo pazite da pritom ne bubnete dole i to pravo na glavu) i iz takvog ugla posmatrate sve oko sebe, suludo je, zar ne? E, to je taj osećaj. Sve što je do tada bilo ispravno, čini se da više nije. Leva strana postala je desna i obrnuto, ono što je dole, sada je gore. Izuvena iz sopstvenih cipela, pa onako bosa ni tamo, ni ‘vamo. Zbrka, haos – čeličenje ili propadanje?
Ništa od svega toga, na pomolu je putovanje ili još bolje, novi, drugačiji način razmišljanja. Od tog novog često nas je strah i retko kada ćemo sami od sebe, tek onako, okrenuti novu stranicu. Ne, to se ne radi tako i baš kada mi hoćemo. Radi se onda kada smo na to naterani i kada nas nemili događaji guraju izvan naših granica.
E, to, naše granice, verujte, ne poznajemo ih. Još nešto, po pravilu, stvari koje nas pomeraju uvek su to teške, nepredvidive situacije od kojih svi strepimo. Nikada, ali baš nikada iz čiste sreće nećemo reći, e, sad okrećem novi list. Ne – tim koji dobija se ne menja.
Naše novo putovanje, taj novi pravac, po pravilu uvek je popločan suzama, jer one nas menjaju, one nas transformišu, one ispipavaju naše dubine i naše sposobnosti. Neko poklekne, neko se pridigne, neko ustane, otrese prljavštinu sa sebe, osvrne se, osmotri i krene. Pravila nema, odnosno ima, naša dubina, naša unutrašnjost za koju nismo ni znali kakva je, tada preuzima stvari u svoje ruke.
Ekvivalent za svako putovanje je vreme. Ništa se u takvim situacijama ne događa na brzinu. On što je brzinski, to je šok koji nas u prvo vreme blokira, oduzme nam svu snagu i nameće nam misao da mi jednostavno ne možemo dalje. Možemo, ja vam to odgovorno tvrdim. Više ne onako kao pre, sada potpuno drugačije, jer ni mi nismo više isti, ali možemo. Svaki put zahteva određeno vreme, i svako putovanje otvara nam neko novo poglavlje, poštujmo to i sve će biti u redu.
Nemojte da se bojite poniranja u sebe, ima tu neke čudesne lepote, a počesto, kao krajnji rezultat dobijete zadovoljstvo samim sobom.