Niske frekvencije

Niske frekvencije

Postoje li frekvencije koje pratimo, šta su one i da li ih sami sebi postavljamo?

Eh, potrebno je doći u neke godine u kojima najvše tražimo odgovore. Kada smo mladi, ništa ne pitamo, niti odgovaramo, samo idemo, često nekom inercijom. A kada dođu te neke godine, kada se pitaš zašto sam to, a zašto nisam to, a kako sam to, da li je to hrabrost bila ili samo mladost koja ništa ne pita, nego samo grabi.

A frekvencije, one su plutajuće, i ako im dozvolimo mogu da nas odvedu u neslućene visine, da, a to samo ako im dozvolimo.

Niske frekvencije su u nama kao temelj, postavljene tako još od samog našeg rođenja, a nadogradnja, na tome je potrebno mnogo i uporno raditi i učiti svakog dana i to nema nikakve veze sa starosnom granicom.

Ako bez određivanja granica istrčim trku sa sopstvenim karakterom, onako rame uz rame.

Ako pričepim ego najtežim vratima morala.

Ako poslušam šesto čulo iz prvog pokušaja i htenje neispunjenih želja doteram do faze moranja.

Ako frekvencije koje osetim ne gušim bespotrebnim strahom, a njihov prag ostavim otvorenim, i pretvorim u nešto beskonačno.

Ako u prvoj jutarnjoj kafi osetim savršenstvo jutra, dana, neizvesnosti i širine.

Ako snove pretvorim u stepenike kojima idem malo gore, a malo dole, pa kad se umorim malo zastanem razmišljajući, da l’ je bolje produžiti ili spustiti se nazad.

Mnoge bitke u sebi moramo da osvajamo svakodnevno. Mnoge frekvencije da podižemo, ali ne kao kineski zid, ne, njega je potrebno srušiti. Koliko nas štiti, toliko nas i guši.

Nikada nisam volela da se poredim ili takmičim sa nekim drugim, jer moje frekvencije, njihovu visinu, širinu i dubinu mogu samo ja da razumem i odlučim šta ću sa njima.

Niske frekvencije dobijemo po difoltu, i one su vrlo ograničene, pa ako smo zadovoljni sa njima, lepo, blago nama.

Ako prihvatajući nečinjenje i ako nikada sebe ne stavimo u situaciju da osetimo šta znači izraz – isteram dušu na nos, možda nikada nećemo ni saznati koliko je taj napor, u stvari, svež i lak k’o perce.

Ako ne poslušam svoje frekvencije, pa čije ću onda…

Hoće li sav moj domet biti uspešna majka, supruga i kancelarijski moljac koji jedva čeka da otalja to što mora i zbriše nazad u očekivano i predvidivo. Utabana stvarnost, to su naše niske frekvencije, nemoć i nehtenje njegove osnovne karakteristike, a snovi i želje, pa oni su za nekog drugog.

Da li na vrhu onog stepeništa od kojeg smo bezvoljno odustali zaista postoji nešto ili je to samo prazna priča?

Nikada nećemo saznati da li ispunjenost postoji i da li je i sami možemo osetiti. Nikada nećemo saznati šta je to što nas čeka iza brežuljka ili planine. Možda još stenja, a možda je tamo livada i jezerce u kojem se kupaju najlepši odrazi drveća, cveća, trave, divljine, u koje bismo onako znojavi i umorni samo uronili diveći se usput toj lepoti, a možda ipak najviše sebi.

Diviti se samom sebi, to je najbolja stvar na svetu. Nema ego ništa s tim osećajem, njega smo još na početku priče priklještili onim teškim vratima kroz koja, kada smo se provukli, osveženo se smeškajući što ga ostavljamo, bez da se okrenemo preko ramena, osetili olakšanje.

Pokušati, hodati i ne osvrtati se, slušati i upijati. Neko bi to nazvao prosvetljenjem, ja ne. Pre bih to nazvala podizanjem frekvencije života na viši, i još viši, i možda nedostižan nivo, ali cilj je…hmmm, šta je cilj?

Jureći po tamnim uglovima svoje mene, napravila sam čistku, razjurila strahove, nemire, trpljenja, moranja, inertnost, apatiju i pomirenost. Razjurila sam ih kao mrave kineskom kredom. Bol sam spakovala, ona ide sa mnom, ona ima svoje mesto i neka je. Sa njom moram i hoću, sa vaškama ne moram i neću.

Eto, pospremila sam.

A frekvencije, one titraju, trepere, svetlucaju i svakim danom signal je sve jači.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.