Postoje li frekvencije koje pratimo, šta su one i da li ih sami sebi postavljamo? Eh, potrebno je doći u neke godine u kojima najviše tražimo odgovore. Kada smo mladi, niti šta pitamo, niti odgovaramo. Samo idemo i to često nekom inercijom po sistemu, kud’ svi, tamo i ti. A onda dođu te neke godine, kada se pitaš zašto sam to, a zašto nisam to? Kako sam to, da li je to hrabrost bila ili samo mladost koja ništa ne pita, nego samo grabi.
A frekvencije, one su plutajuće i ako im dozvolimo mogu da nas odvedu u neslućene visine. Naravno, samo ako im dozvolimo.
Niske frekvencije su u nama kao temelj, postavljene tako još od samog našeg rođenja. A nadogradnja? Na njoj je potrebno uporno raditi i učiti svakog dana i to nema nikakve veze sa starosnom granicom.
Izazov je, ako bez određivanja granica istrčim trku sa sopstvenim karakterom, onako rame uz rame. Izuzetno je važno da pričepim ego najtežim vratima morala. Korisno je da poslušam šesto čulo iz prvog pokušaja i htenje neispunjenih želja doteram do faze moranja. Dragoceno je ako frekvencije koje osetim ne gušim bespotrebnim strahom, a njihov prag ostavim otvorenim za nešto beskonačno. Božanstveno je kad u prvoj jutarnjoj kafi osetim savršenstvo jutra, dana, neizvesnosti i širine. Snove kad pretvorim u stepenike kojima idem gore-dole i kad se umorim zastanem razmišljajući, da l’ je bolje produžiti ili spustiti se nazad.
Mnoge bitke u sebi moramo da osvajamo svakodnevno. Mnoge frekvencije da podižemo, ali ne kao kineski zid, njega je potrebno srušiti, a mi ne želimo da rušimo. Čudno, s jedne strane on štiti, a s druge, guši, jer je ograničen.
Nikada nisam volela da se poredim ili takmičim sa nekim drugima, jer moje frekvencije, njihovu visinu, širinu i dubinu mogu samo ja da razumem. I samo ja mogu da odlučim šta ću sa njima.
Niske frekvencije dobijemo na samom početku našeg bitisanja i one su vrlo ograničene, pa ako smo zadovoljni sa njima, lepo, blago nama. Ako prihvatajući nečinjenje i ako nikada sebe ne stavimo u situaciju da osetimo šta znači izraz – isteram dušu na nos, možda nikada nećemo ni saznati koliko je taj napor, u stvari, svež i lak k’o perce.
Moram da poslušam svoje frekvencije, jer ako neću svoje, pa čije ću onda…
Hoće li sav moj domet biti uspešna majka, supruga i kancelarijski moljac koji jedva čeka da otalja to što mora i zbriše nazad u očekivano i predvidivo. Utabana stvarnost, to su naše niske frekvencije, a nemoć i nehtenje njegove osnovne karakteristike. Međutim, šta ćemo sa snovima i željama, ako ne poslušamo sebe, onda su oni za nekog drugog.
Da li na vrhu onog stepeništa od kojeg smo bezvoljno odustali zaista postoji nešto ili je to samo prazna priča?
Nikada nećemo saznati da li ispunjenost postoji i da li je možemo osetiti. Nećemo saznati ni, šta je to što nas čeka iza brežuljka ili planine. Možda još stenja, a možda je tamo livada i jezerce u kojem se kupaju najlepši odrazi drveća, cveća, trave, divljine. Uronili bismo u tu lepotu, onako znojavi i umorni, diveći se svemu, a možda ipak najviše sebi.
Diviti se samom sebi, to je najbolja stvar na svetu. Nema ego ništa s tim osećajem, njega smo još na početku priče priklještili onim teškim vratima. Međutim, mi smo se provukli. Nasmešeni što ga ostavljamo i bez da se okrenemo preko ramena, osetili olakšanje.
Pokušati, hodati i ne osvrtati se, slušati i upijati. Neko bi to nazvao prosvetljenjem, ja ne. Pre bih to nazvala podizanjem frekvencije života na viši i još viši, i možda nedostižan nivo, ali cilj je…hmmm, šta je cilj?
Jureći po tamnim uglovima svoje mene, napravila sam čistku. Razjurila sam strahove, nemire, trpljenja, moranja, inertnost, apatiju i pomirenost. Oterala sam ih, kao mrave kineskom kredom. Bol sam spakovala, ona ide sa mnom, ona ima svoje mesto i neka je. Sa njom moram i hoću, sa vaškama ne moram i neću.
Eto, pospremila sam.
A frekvencije, one titraju, trepere, svetlucaju i svakim danom signal je sve jači.