Miris svega

Koliko nas miris može vratiti u prošlost ili podsetiti na neke ljude, a da toga nismo ni svesni. Tako, na primer, imamo miris prošlosti, detinjstva, rođendana, putovanja, slavlja i porodice. Imamo miris ljubavi, prijateljstva, odrastanja i muzike. Da, čak i muzika ima svoj miris, jer ona miriše na uspomene.

Recimo miris karanfila mene odmah podseti na – majčin dan – ne, na Dan žena, već na čestitke koje smo u osnovnoj školi oslikavali sa prigodnim tekstom da obradujemo svoje majke. Nekako se tada, u to vreme, karanfil podrazumevao da ide uz čestitku i znam da sam sva uzbuđena i nestrpljiva žurila u prvu cvećaru da kupim taj jedan karanfil. Danas je osmi mart, ne kupujem više karanfil, nekako više nije u modi, ali kad osetim taj miris, setim se majčinog dana.

O mirisima zaista cela knjiga može da se napiše, toliko su važni i prisutni u našem životu. Iako, jedva da i razmišljamo o njima kao i o emocijama koje mogu da probude, a često nam upravo oni, nesvesno izmame onaj, jedan, setan, srećan ili tužan osmeh. U proleće, tačnije, maj – juni, recimo, miris lipe katapultira me direktno u detinjstvo i jednu ulicu u kojoj sam odrasla. Ta ulica koja je sa obe strane bila zasađena drvoredom lipa, direktni je podsetnik na moju zgradu, ljude, komšije i prva prijateljstva. Ima drveća lipa gde god da se denem, u koji god grad da odem, međutim, za mene postoji samo jedna ulica lipa. A za to je kriv miris.

Koliko tek muzika može da zamiriše, a da ne pričam tek kad uzmem u ruke neku staru ploču ili kasetu koje i dan, danas čuvam. Miris omota i zaštitnog najlona, plastike i magnetne trake vraća u dane opasnih žurki, prvih ljubavi, neizbežnih disko klubova i čuvene kugle na plafonu. Modi bluz, Prokol Harum, Holis, Bitlsi i tako dalje. Moje omiljene diskoteke iz onog nekog perioda bile su Medison, Cepelin i Akvarijus. I one su imale svoj miris odmah s vrata. Danas klasične diskoteke više i ne postoje, pretvorile su se u splavove, kafiće ili neke hale sa gomilom ljudi. Ne znam, meni nekako to ne miriše. Onaj šarm klasike i potonjih vremena negde je nestao.

Miriše i Dunav, miriše i Sava, ptica, autobuska stanica, voz i aerodrom. Da, aerodrom. Neki dan čekam drugaricu, dolazi iz Njujorka, prva reč koju je izgovorila, bila je: “Miris, uhhh taj miris kafe i našeg aerodroma”. “Zar naš aerodrom ima miris” – rekoh začuđena. “Daa” – odgovara ona: “Prepoznala bih ga među stotinama”.

Skoro pa prvo čulo kod tek rođenih beba je miris, majke, mleka, topline, zaštićenosti i sigurnosti. On nas ušuškava i kao kad uronimo u čistu posteljinu onako umorni i tek otuširani, daje dobro znan osećaj spokoja i svežine. Još i danas čuvam jedan muški parfem, koji je pre par godina ostao na istoj nepotrošenoj crti, pa kad se uželim, omirišem i vrati me na ono mesto ili na ona mesta.

Svi naši mirisi su tu oko nas. Duboko u nama zauvek ostanu. Kakvi god da su, oni nam ne daju da zaboravimo ili izbrišemo sećanja, ljude i dešavanja. Neke volimo, a neke baš i ne. Međutim, svi oni u nama bude proleće i jesen, radost i tugu, ushićenje i čuđenje. Koliko je samo mirisa prošlo pored nas u toku našeg života i koliko će ih još biti? Toliko da im ni broja nema. Ipak, tek kad nakon dugo vremena osetimo taj neki, dobro znani miris, onaj koji budi, tek tada postajemo svesni koliko je važan. Jer, on je taj koji nam je vratio detinjstvo, ljubav, doživljaj, majku, oca, prijatelja….rečju, u deliću sekunde vratio nam je sve.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.