I tako smo mi jedne godine krenuli na nekakav nazovi godišnji odmor, posle smo ga nazvali; koprive – godišnji odmor, a “mama” to sam ja, poznata kao spretna osoba. Behu to one čuvene “devedesete” kad smo se s parama razvlačili ko pijan s gaćama. Jednu rupu zakrpiš, druga se otvori, štrbneš odavde i nadomestiš tamo, i tako sve u krug. Elem, mađioničarski smo se dovijali na sve moguće načine. Nije da nije bilo posla, nije da nismo hteli da radimo, nego nije moglo ništa da se naplati. Uglavnom su se svi poslovi, odnosno, naplata poslova, svodili na ono – dođem ti, a to – dođem ti – beše, nikad. Ali, da ne kukam, tako je bilo, pa je bilo i što bi se reklo, plivali smo.
Par godina pre – koprive – godišnjeg odmora, uspeli smo da skrpimo neku lovu, tačnije da naplatimo neke poslove i da se otkotrljamo do mora. A i to je bilo, krpi tamo-krpi vamo, no nema veze, dobro nam je bilo. Zajedno sa našom decom i prijateljima, bili smo presrećni što idemo, a raspoloženje, ma savršeno. Auto, pežo 405, koji se raspada, a mi ga i takvog obožavali, pa onda zezancije, kartanje, kupanje, šetnje, roštiljanja. Ihh, da nam je opet da se vratimo, možda ne u to vreme, ali u te godine, da.
One godine kad su koprive bile u centru pažnje, skrpili smo nešto malo kinte, pa krenusmo na par dana do Srebrnog jezera i okolice. Ima tu svašta da se vidi, a i nikada nismo bili, pa što da ne. Rezervisali mi nekakav smeštaj, pa dolaskom ustanovili da je, naravno, sve suprotno od onog što je rečeno prilikom rezervacije, pa traži drugi smeštaj. Vozaj se po vrućini, a sunce zapeklo, a deca kukaju da su naravno, gladni i žedni, i kad ćemo više da se kupamo. Napokon nađosmo nešto i to u samom centru, dva minuta do plaže, nije bilo savršeno, međutim, svi smo već na kraju živaca pa je bilo ono, daj šta daš. Jezero ko jezero, ono, lepo je, priroda fantastična, al’ opet naša posla, priroda i uređena, i neuređena. Istovarismo stvari, povadili najvažnije i krenusmo u potragu za nekom klopom, pošto nam deca prosviraše mozak. Kakav smo restoran našli, a tek kakva je klopa bila, ljudi moji, to ni u centru Beograda ne viđosmo.
Jedan dan se naoblačilo, pa i neka kišica krenula, nije ni za kupanje, a i da sedimo u toj kući koja jes’ da je bila lepa sa svojim šarmantnim dvorištancetom, nekako nam se nije dalo. Rešismo da pođemo u obilazak okoliša, a tu je i Golubac sa svojom tvrđavom. Kad smo stigli, već na prvi pogled tvrđava nas je oborila s nogu. Veličanstvena, dominantna, uklesana u stenje. Doduše, radovi na njoj i skele na sve strane, ali ništa to nije umanjilo njenu veličanstvenost. Da je negde na Zapadu, to bi bila atrakcija par ekselans, međutim, kod nas sve što dobro, to je nažalost, zapušteno. Jedan krak te tvrđave, spuštao se i uzanim, putićem ulazio je daleko u Dunav. Na kraju tog kamenog mostića, okružena vodom sa tri strane, nalazila se manja građevina kružnog oblika. Sva od kamena, vekovima stara, jedino su mali otvori, njih par bili ostavljeni otvoreni i pogledom bili okrenuti ka Dunavu. Posle smo saznali da je to bila osmatračnica, jer su se lađe i brodovi mogli videti s koje god strane da su prilazili. Fascinantno, a Dunav, tu je, na tom delu, ogroman, moćan.
Kad smo sve dobro ispregledali, opčinjeni istorijom pod našim nogama, krenusmo onim putićem nazad. Pažljivo smo hodali po sad već mokrom kamenju pazeći da se deca ne okliznu i ne padnu u naraslu travu, i džinovske koprive sa obe strane mostića. I sad, na čelu male kolone ide glava naše porodice, pa za njim deca i na kraju, ja. Uz stalna upozorenja nas matorih – pazite, nemoj da se okliznete, u stotinki sekunde, hopla, okliznula sam se ja. Kako sam se okliznula, tako sam nestala u onim koprivama koje su me poklopile sa svih strana. Toliko velike koprive u životu nisam videla. Posle su mi pričali. Dok sam se ja uspaničeno borila sa ažbahama koje su jedva dočekale svoj plen, čuvši neke čudne zvuke oni se okrenuše, a glava porodice zbunjeno pita – gde je mama, ćerka već u suzama, dok sin zapanjeno odgovara – mama pala u koprive.
Tu scenu, komično-zbunjujuću, koju smo bezbroj puta prepričavali uz salve smeha, trebalo je snimiti da ostane zabeležena kao podsetnik za buduće naraštaje. Ko kornjača kad se nekim čudo izvrne na leđa, e tako sam ja bitisala u čisto prirodnom okruženju tih par minuta dok me ne izvukoše na sigurno. I dan, danas kad pričamo o tom godišnjem odmoru, priča počinje rečima – a, je l’ to bilo onda kad je mama pala u koprive!?