I zaista, morala sam da pređem dugačak put, i nije gotovo, još uvek ga prolazim, možda ponekad malo mrljavo, ali ga prolazim. Sad s ove distance, ne znam da li je lakše ili teže, tačan odgovor prosto na to ne postoji. I svako ko vam kaže da posle lične tragedije možete da se vratite u sedlo, taj ne zna o čemu priča. U isto sedlo, nikad i ništa ne može da vas vrati. Sve je drugačije. I način razmišljanje, i okolina, i ljudi, i na kraju ono najvažnije, mi sami sebi postajemo nepoznanica. Štaviše, dugo vremena ne znamo ni da razlikujemo iks, ipsilon, cet i koju od njih prvu da rešavamo. U matematici postoji tačan redosled, u životu, dan po dan, događaj po događaj, pa tako polako napred.
Znam, svud oko nas nažalost ima mnogo ličnih tragedija i nema tu poređenja. U svojoj težini one su nemerljive, jer nikada ni ne smeju da budu merljive. Svaka za sebe je teška priča. Možda samo biva jedno preneseno iskustvo i bezbroj neprospavanih noći. I nije to stvar padanja ili depresije, mada, kod nekoga sigurno postoji i ta strana. Jednostavno, različiti smo, pa drugačije preživljavamo i doživljavamo, stvar je u suočavanju. Taj proces traje jako dugo, i taman kad misliš, eto, to je to, sačeka te kad si možda, najnespremniji. I opet se onda lomiš, trzaš na svaki šum i besciljno lutaš znanim stazama da bi povezao niti koje više ne mogu biti povezane, barem ne onako kako su ranije bile.
Znate, nije baš prijatno samo tako pljasnuti pred druge, nepoznate, svoj život, lomove i uspone, ali je delotvorno na ličnom planu. Na kraju krajeva, još jedno suočavanje sa sobom na papiru i nije ni tako loše, a odavno sam prestala da razmišljam o tome šta će ko da kaže. Ljudi su ipak samo ljudi i vrlo kratak period imaju razumevanja, a posle toga očekuju da se vineš u nebesa i kao sve je u redu. Naravno, ide i poznati osećaj, više ne žele ili ne mogu da slušaju. Ma, ne moraju ni da slušaju, ali nekako odskačeš, ako se samo malo pokunjiš ili zamisliš. Pa tako, počesto i odglumiš da drugima ne bi bilo neprijatno. I opet si na kraju prepušten sam sebi, što je i normalno. Sve brodolome ipak sami na kraju moramo da preveslamo. To je taj dugačak put kroz koji ni ne znaš koliko puta ćeš proći.
Nije stvar kukanja, barem ne kod mene, a ni samosažaljenja, uhh, to tek, ne. Kompleksnije je. Na tom putu dođu takvi trenuci u kojima jednostavno, ne znaš i po ko zna koji put zapneš, i opet čekaš da prođe. I onda je, možda, najjednostavnije staviti to na papir, istresti iz sebe to nešto što stalno i stalno burlja tamo negde unutra. Ponekad kraće, ponekad duže, pravila baš i ne postoje. U stvari, nije da ne postoje, jače je i intenzivnije kad su praznici, neke godišnjice ili godišnji odmori. Sve ono što asocira na okupljanja, na toplinu bliskih ljudi, na osećaj sigurnosti, ljubavi, nežnosti i pažnje, sve su to okidači. E, sad, nije fora izbegavati okidače, oni su tu, pa su tu, fora je pronaći ravnotežu između sklupčanosti u nekom ćošku i nametnute euforije događaja koji je u toku.
Iskreno, nekad nešto prija. Ponekad te je baš briga što svako ima nekog kome će da se okrene, na primer, u ponoć, a ponekad te taj jedan minut iščekivanja baš zaboli. Ponekad se osećaš kao višak, a ponekad ti izuzetno prija što si sama u gomili ljudi. Ali, znaš šta je najjači osećaj, to je ono kad te stisne u grudima, pa legne i nalegne, pa znaš da više nema, a ti bi tako da ima. Možeš da budeš okružena gomilom prijatelja i dragih ljudi, ali kad te ščepa taj jedan nepristojno snažan minut, raspadneš se u sekundi.
I nema veze koliko je dugačak put i da li je prošla jedna godina, pet ili deset, uvek se boriš s onim jednim minutom u kojem si ni tu, ni tamo, kad imaš, a nemaš. Moj najnoviji minut sačekao me je kao i uvek iza ćoška, nespremnu, ali sam ga spremno pretvorila u tekst. Idemo dalje, do sledećeg minuta, možda bude kraći, a možda, duži, nikad ne znam, ali naučila sam vremenom da olovku i papir imam uvek pored sebe. Kao što rekoh već, dugačak put je to.