Koliko progutanih reči, koliko neostvarenih snova, koliko neshvaćenih postupaka i koliko praznih priča. I, opet na početku. Bilo je potrebno mnogo loših stvari da se desi pa da me gurne u nešto novo i neizvesno.
Hrabra? Ma jok, prisiljena sam, trudim se, koračam, a koliko već sutra, možda prođem, a možda i padnem. I tako, dok se ja borim i mučim sa svojim demonima koji su tu pa su tu, neki drugi se naslađuju ili čekaju da se spotaknem pa da onda mogu da me žale. Ne bih ja sad tu da kukam, ali mnogo istine ima u tome.
Malo je tu iskrenosti, dok si na dnu, suuper, eto savetodavaca na sve strane, ali kad uzmeš stvari u svoje ruke i ne želiš više tu rupu koja te vuče nego se mrdaš, cimaš, batrgaš, pokušavaš nešto, tu dolazi do nemog neodobravanja, čuđenja. Nemušti jezik spoticanja, heh. Mislite da preterujem, ne, uopšte ne preterujem. Šta je to u ljudskom biću…strah od Vašeg pokretanja, zavist što plivate, nametanje ili nadmetanje, verovatno sve pomalo. Nemojte dozvoliti nikome i nikada da Vas spotiče.
Neko u zgradi već par sati zvrcka sa bušilicom, skače mi po živcima, zvuk iritantan sve nešto na preskokce, kao kad se skidaju zidne ili podne pločice, zvr -zvr, kuc – kuc pa stane, pa opet. Vibriram zajedno s tom bušilicom i prizivam nestanak struje. Pokušavam da se skoncentrišem, a stalno razmišljam kako bih najradije prosula čašu vode, možda još bolje lavor vode na tog tamo koji me nervira. A opet razmišljam, pa mora, majstor je i plaćen je da to što radi i uradi, sve je to u redu, samo kad ne bi bilo toliko bučno.
Ideja imam milion, padaju na glavu odasvud, neke su marsovske, neke ni sama ne znam kako da protumačim, neke su dobre, baš dobre, a neke me povuku u svoju dubinu i teraju me napred pa kako bude. To je super. Dobar je osećaj kad svojim rukama ili glavom nešto napraviš i samo je tvoje, hoću da kažem tvojih ruku delo.
Nije toliko ni važno da li je dobro ili loše, važan je pokušaj. Poriv, ono naše nešto unutarnje, ako ga imamo i ako nas vuče, a ne iskoristimo ga, to je onda velika šteta. Propuštena prilika koja je sad i možda nikad više. Uhvatiti nit. A, nikad se ne zna šta sve može da se izrodi od onoga što je u Vama i što Vas gura, čačka, izaziva i ne ostavlja na miru. Lepo je izraziti sebe kroz nešto, osećaj zadovoljstva koji Vas preplavi je neopisivo – opisiv, ponosni ste na sebe.
Znate li šta mene najviše motiviše? Tople ljudske priče i da li još uvek postoje!? Postoje! Svaki dan, možda ne baš svaki sat, ali tu su oko nas, samo moramo da obratimo pažnju. Umesto što se stalno hvatamo za informacije ili vesti kojima smo zatpani iz sekunde u sekundu, koje su lažne ili naduvane, uznemirujuće i iritantne, na koje nemamo apsolutno nikakav uticaj, a samo nas troše, osvrnimo se, obratimo pažnju na toplo, na ljudsko, na humano, na obično.
Neki dan sam bila poslom u gradu i to u neposrednoj blizini fakulteta moje ćerke. Pošto se bliži kraj godine i diplomska izložba, cela klasa (njih devetoro) je vredno dovršavala i svoje, a i tuđe radove. Bila je nedelja, oni u vremenskoj gužvi i padne mi na pamet da im odnesem, kad sam već tu, neke grickalice čisto da se malo osveže, jer znam da ne stižu ni do obližnje prodavnice da skoknu. Nakupovala ja tu svašta nešto, slatko i slano, neke sokiće, kafice, došla i zovem ćerku da izađe na tren. Nije samo ona izašla, svi su. Dok sam vadila one stvarčice iz gepeka, oni onako zamazani od boje, gipsa, gline, umorni i znojavi, prašnjavi i oduševljeni grabe one kese, grle me, ljube, kao da sam donela ne znam šta.
“Vi ste carica” – pljuštalo je sa svih strana. Ma, nisam carica, znala sam da će im sigurno dobro doći neko osveženje, pa nema veze što su odrasli i što su pred diplomom, pažnja je pažnja, a i svi su oni ipak deca.
Do kuće mi osmeh nije silazio s lica, još pod utiskom tih zagrljaja, osmeha i oduševljenja pomislila sam, ovo je jedna mala topla priča koja greje baš tamo gde je potrebno, a koliko ih još ima svuda oko nas, pogledajmo.