Namaste je indijski izraz koji se koristi kao uobičajen pozdrav. Kada Nepalci kažu “Namaste”, oni pozdravljaju gosta spojenih dlanova u visini grudi, kojim sagovorniku iskreno žele svako dobro u svakom pogledu.
Sama reč u sebi sadrži tri reči čije je značenje: Nama – klanjati se, as – ja i te – ti. U bukvalnom prevodu to bi značilo „klanjam se tebi“. To je dakle izraz dubokog poštovanja. U duhovnom smislu to bi značilo – božansko u meni klanja se božanskom u tebi, odnosno – ono isto u meni, klanja se onom istom u tebi. Toliko o duhovnom značenju, a pošto po svom religijskom opredeljenju ne spadam ni u jednu kategoriju, Namaste mi više odgovara u smislu tradicije i pokazivanja poštovanja i izraza zahvalnosti prema nekome ili nečemu.
Nepalci – divni, vedri i uvek nasmejani ljudi, narod koji u svojoj čistoti, neiskvarenosti i nematerijlnosti novac još uvek smatraju bespotrebnim.
I što sam ja sad zapela da pričam o Hindusima, Budistima, Nepalu?
Stojim tako juče na parkingu u centru i čekam, nema veze šta, al’ čekam, vidim ide prema meni jedan lik obučen sav u narandžastu odoru, oniži, bucmast, bez kose na glavi, ma kao da sam sad u Nepalu i gledam one njihove hodočasnike kako prolaze. Na trenutak mi čak kroz glavu prođe sećanje na onaj lep film “Sedam godina Tibeta”.
Da Vam kažem, u Beogradu možeš da vidiš sve i svašta, i prosjake, i Rome sa onom malom dečicom koju vuku sa sobom radi zarade, turiste svake vrste, popove, hodže, hipike, one malo udarene koji hodaju ulicom i sami sa sobom pričaju, čak sam kad je bilo Svetsko fudbalsko prvenstvo videla i jednog japanca koji je malo polupao lončiće pa je u sred Beograda nosio dres hrvatske reprezentacije, ljudi su ga malo čudno gledali, al’ su se i smeškali. Svašta sam ja videla, ali budiste, e njih još nisam nikad u životu videla ovako uživo.
Da nastavim moju priču o nasmejanom čovečuljku u naradžastoj odori. Prilazi mi smešeći se, ruke mu već u položaju spojenih dlanova u visini grudi, blago se nakloni i kaže mi: “Namaste”, ja u čudu, stojim, blenem, ne znam šta ću i onda kao po nekoj komandi, sklopim i ja ruke, nasmešim se i odgovorim: “Namaste”, nisam još ni izgovorila do kraja, a budista ili šta god da je, uzima me za ruku i dok sam trepnula, narukvica sastavljena od sitnih bordo kuglica, dve bele i jedne narandžaste, rekla bih ručne izrade, koja se ne znam odakle stvorila već se udobno smestila na zglobu moje leve ruke.
NIšta ne razumem, zapanjeno ga gledam, gleda i on mene i dalje se smeškajući:
“It’s okay, good, good”, govori mi sa osmehom polako odlazeći.
” Hey, wait, wait, what does it mean, do you want money, I don’t understand”, ja sva zapenila, milion pitanja mi se u trenutku vrzma po glavi, a ne znam kako da ih sročim na mom indijanskom engleskom.
“It’s okay, everything is good, no money, no money, bye, bye”, reče i ode.
I šta sad da Vam kažem, ostadoh u čudu gledajući narukvicu na mojoj ruci i gledajući za njim, pomislih, ovo je čudno, jako čudno, ali Namaste narukvicu, kako je sada zovem i dalje nosim na ruci. Ne znam ni šta znači, ne znam ni ko je taj čovečuljak, a ni zašto ju je meni dao, ali znam da mi je ostalo u sećanju nešto narandžasto, nešto nasmešeno, nešto lepo i vedro, a i da Vam iskreno kažem, nekako je lep osećaj.