Namaste je indijski izraz koji se koristi kao uobičajeni pozdrav. Kada Nepalci kažu “Namaste”, oni pozdravljaju gosta spojenih dlanova u visini grudi, kojim sagovorniku iskreno žele svako dobro.
Sama reč u sebi sadrži tri reči čije je značenje: Nama – klanjati se, as – ja i te – ti. U bukvalnom prevodu to bi značilo „klanjam se tebi“. To je dakle izraz dubokog poštovanja. U duhovnom smislu to bi značilo – božansko u meni klanja se božanskom u tebi, odnosno – ono isto u meni, klanja se onom istom u tebi. Toliko o duhovnom značenju. Pošto po svom religijskom opredeljenju ne spadam ni u jednu kategoriju, Namaste mi više odgovara u smislu tradicije. Takođe, pokazivanja poštovanja i izraza duboke zahvalnosti prema nekome ili nečemu.
Nepalci – divni, vedri i uvek nasmejani ljudi, narod koji u svojoj čistoti, neiskvarenosti i nematerijlnosti novac još uvek smatraju bespotrebnim. I što sam ja sad zapela da pričam o Hindusima, Budistima, Nepalu?
Stojim tako juče na parkingu u centru i čekam, nema veze šta, al’ čekam. Ide prema meni jedan lik obučen sav u narandžastu odoru, privukao mi je pažnju, neobičan je. Oniži, bucmast, bez kose na glavi, ma, kao da sam sad u Nepalu i gledam one njihove hodočasnike kako prolaze. Na trenutak mi čak kroz glavu prođe sećanje na onaj lep film “Sedam godina Tibeta.”
Da vam kažem, u Beogradu možeš da vidiš sve i svašta. Prosjake sa onom malom dečicom koju vuku sa sobom radi zarade, turiste svake vrste, popove, hodže, hipike. Naravno i one malo udarene koji hodaju ulicom i sami sa sobom pričaju. Čak sam videla i jednog japanca koji je malo polupao lončiće pa je u sred Beograda nosio dres hrvatske reprezentacije. Ljudi su ga malo čudno gledali, al’ su se i smeškali, pa je čak završio i na instagramu. Svašta sam ja videla, ali budiste, e njih još nisam nikad u životu videla ovako uživo.
Da nastavim moju priču o nasmejanom čovečuljku u naradžastoj odori. Prilazi mi smešeći se, ruke mu već u položaju spojenih dlanova u visini grudi, blago se nakloni i kaže mi: “Namaste”, ja u čudu. Stojim, blenem, ne znam šta ću, ne znam šta da radim. Onda kao po nekoj komandi, sklopim i ja ruke, nasmešim se i odgovorim: “Namaste”. Nisam još ni izgovorila do kraja, a budista ili šta god da je, uzima me za ruku i stavlja narukvicu na nju. Narukvica koja je sastavljena od sitnih bordo kuglica, dve bele i jedne narandžaste, rekla bih ručne izrade. Gledam narukvicu koja se već udobno smestila na zglobu moje leve ruke i zaista se divim. Mnogo je lepa.
NIšta ne razumem, zapanjeno ga gledam, a on i dalje se smeškajući govori:
“It’s okay, good, good”, govori mi sa osmehom polako odlazeći.
” Hey, wait, wait, what does it mean, do you want money, I don’t understand”, ja sva zapenila, milion pitanja mi se u trenutku vrzma po glavi. Ne znam kako da ih sročim na mom indijanskom engleskom.
“It’s okay, everything is good, no money, no money, bye, bye”, reče i ode.
I šta sad da kažem, ostadoh u čudu. Gledajući narukvicu na mojoj ruci i gledajući za njim, pomislih, ovo je čudno, jako čudno. Namaste narukvicu, kako je sada zovem i dalje nosim na ruci. Ne znam ni šta znači. Potpuno neverovatno mi je što ne znam ni ko je taj čovečuljak. Pogotovo mi nije jasno zašto je tu narukvicu meni dao. Međutim, znam da mi je ostalo u sećanju nešto narandžasto, nešto nasmešeno, nešto lepo i vedro, a i da iskreno kažem, ostao je i lep osećaj.