Postoji mnogo tekstova na temu: deset saveta kako uspeti u životu, kako vratiti samopouzdanje, kako biti srećni i imati pozitivne misli, da ne nabrajam više, tih ”kako”, ima jako mnogo.
Paralelno s tim deljeljem saveta nikli su kao pečurke i učitelji tzv.”life coach”, da upotrebim taj strani izraz, koji je sve više u modi, ili opet tuđenica, to je postalo”In.”
Da se razumemo, ne ismevam, niti potcenjuem. Ima tu vrlo ozbiljnih priča, smernica i gotovo na svakom od nas su primenjive.
Takođe, ima i mnogo šarlatana, koji su vrlo brzo shvatili na šta se ljudi”pale”, gde su zapeli, i eto sad, npr. u deset lekcija, ”life coach”, će rešiti Vaš ili naš problem. Neka to i bude tako.
Ispod svake časti mi je da spominjem, a moram, one silne vidovnjake na tv-u, koji se množe nenormalno.
Ranije su tome služili psiholozi, stručni ljudi koji su drljali klupe na fakultetu barem četiri godine, vredno učili, i kroz praksu imali dodira sa živim pričama ljudi koji su zbog raznih životnih okolnosti došli u situaciju, u kojoj su zapeli, zablokirali se.
Mnogo se u današnje vreme govori i o stresu, kao okidaču za mnoge neželjene situacije. Nagomilani stres, čak dovodi i do vrlo ozbiljnih zdravstvenih problema.
Ništa od svega ovoga ja ne potcenjujem, uglavnom to i jesu veliki problemi.
Međutim, ima nešto što me provocira u celoj ovoj priči.
Već ranije sam spominjala ”lampice” u mojoj glavi. Čim one počnu da blinkaju, pokreće se kod mene potreba da toj temi posvetim pažnju, a kad počnu da “pište” i da se oglašavaju tada sam već u akciji i spremna sam da formiram neko mišljenje.
I, sad, uzmete vi da pročitate npr. deset saveta, kako da budete srećni u životu, ili kako da se suočite sa nekom bolešću, gubitkom, i tako dalje. Pročitate, uredno se držite svih deset saveta ili barem nekih. Sad, kao vi ste o tome promenili svest. Nešto Vam je možda i ”leglo”, ali, u suštini, svesni ste da vaš problem i dalje ostaje. Nove životne situacije, donose i nova saznanja, nova iskustva, blokade i deblokade.
Nemojte se zavaravati, to je proces, i on traje.
Doživljaj, odnosno, događaj, suočavanje, razmišljanje, delovanje. Podelila bih na te faze, ne baš striktno, ali tako nekako.
Instant, danas je sve instant. Na brzinu rešiti, a tu reč i samu radnju, možemo da stavimo pod debele znake navoda.
Nema ništa na brzinu, to je pogrešno, i niko ne može da Vam da čarobnu formulu. Svaki događaj u našem životu bio pozitivan ili negativan, stavlja nas pred sebe same, pred izazove koje ćemo, ili rešavati, ili ćemo potonuti.
A za to nam je potrebno vreme.
Govorim i pišem iz ličnog iskustva. Ne kažem da je ono najbolje, da se tako i tako treba ponašati, samo kažem da je moje, da sam došla do rešenja, i da mi je bilo potrebno vreme, a bez raznoraznih uputstava tipa, kako ovo ili kako ono da rešim.
Naš organizam i naša glava kažu nam šta i kada je potrebno da uradimo. Možda nam odmah ne kažu i na koji način to da uradimo, ali polako. To samo ”klikne”, i onda sledimo taj, naš put.
Potrebno je mnogo više osluškivati sebe i svoje potrebe, i mislim da jedino na taj način možemo da posložimo kockice u glavi, a da pritom budemo ponosni na sebe.
Zato se ja užasavam tih brzinskih saveta, a i onoga, što često možemo da čujemo ”moraš da uradiš to i to”.
Svi mi, samo ako malo oslušnemo sebe, znamo šta nam je činiti, i šta, nama kao jedinki najviše odgovara. Ponekad je to neka reč koja nas pokrene u pravom trenutku, ponekad je to razgovor sa prijateljem, u kom se odjednom, ničim izazvano, pronađe rešenje.
Ponekad je potrebna i lagana gurka od strane nekoga ko nam je blizak, ali ono što je najvažnije, sami sebi u stanju smo da pomognemo najviše, i za to je potrebno, ponavljam, vreme. Sve ostalo i sve što je instant, to je samo zavaravanje. Verovanje u sebe i svoje sposobnosti, čak i kad nam je jako teško, je osnovno i ključno.
