Rečima, živim govorom nikad nisam dobro vladala. Spetljam se u sekundi i pritom pocrvenim, već kod prve rečenice. Retko kad sam mogla u razgovoru sa nekim da izrazim sve ono što osećam i mislim. Tako da sam kod mnogih ljudi ostavljala utisak nedorečene osobe. Osobe koja ne zna šta hoće, niti na koji način.
A samopouzdanje, na ne baš zavidnom nivou.
Još u srednjoj školi imala sam potrebu za nekim drugačijim vidom izražavanja, sem verbalnog. Malo sam svirala gitaru i na taj način zadovoljavala svoju buntovničko-umetničku crtu koja se negde daleko provlačila.
Jednom mi je jedna profesorka, nakon pročitanog mog referata na određenu temu, rekla da imam dara za pisanje i da se posvetim tome, da završim potreban fakultet, naučim forme i stilove pisanja. Tada to nisam baš ozbiljno shvatala. Naravno, prijalo mi je tako nešto rečeno od ozbiljne, profesionalne i iskusne osobe, ali mislila sam u sebi da ja nisam taj kalibar.
Prošle su decenije, i nakon nekih životnih uspona i padova bilo mi je potrebno nešto novo, drugačije.
U mojoj glavi stalno je neki haos, priče, maštanja. Razgovori u sebi, sa sobom, naglas nikad vođeni. Onda samo u jednom trenutku mi se počela vrteti jedna misao. Izgledalo je to otprilike ovako – ako ja u svojoj glavi držim tolike silne priče, i stalno imam nešto o čemu ću razmišljati ili maštati, i ako se to stalno prepliće jedno sa drugim, zašto te svoje misli ne stavim na papir i onda vidim na šta to liči, i imam li ja neke koristi od toga -uradila sam tako- a korist, pa čistija mi je glava, sad trpi papir.
Liv Ulman, slavna glumica, dva puta nominovana za Oskara, nije prošla na audiciji za glumačku školu u Norveškoj. Profesori su izjavili da nema talenta.
Leon Uris, lnjiževnik i filozof, tri puta je u srednjoj školi pao na ispitu iz engleskog jezika.
Albert Anštajn progovorio je tek sa četiri godine, a čitati je počeo sa sedam. Roditelji su mislili da je zaostao u razvoju, a jedan od njegovih učitelja opisao ga je kao mentalno sporog, nedruštvenog, izgubljenog u snovima i maštanjima. Izbačen je iz škole i nije prošao na prijemnom ispitu, jer je imao loše ocene iz matematike. Za života je promenio poglede u savremenoj fizici i dobio Nobelovu nagradu.
Kada je 1865. godine Aleksander Bel konstruisao telefon, jedan američki novinar je napisao:”Svakom razumnom i inteligentnom čoveku potpuno je jasno da je prenošenje ljudskog glasa žicom nemoguće.” A čak i da nije nemoguće potpuno je bespotrebno!
Kada je Žan Ajfel želeo izgraditi danas poznati Ajfelov toranj, preko tri stotine poznatih naučnika se tome suprotstavilo. Po njihovom mišljenju izgradnja takvog tornja bila bi protiv nacionalnog francuskog ukusa i francuske istorije.
Karl Luis je tek nakon dvadeset godina takmičenja osvojio zlatnu medalju u skoku u dalj, na Olimpijskim igrama 1966. Kada su ga pitali čemu pripisuje tako dugotrajnu uspešnu sportsku karijeru rekao je:”Stalno sam sebi govorio da u životu postoje i uspesi, i neuspesi. Ni jedne, ni druge ne uzimam suviše ozbiljno”.
Sidni Poatje, poznati glumac i dobitnik Oskara za životno delo, ne samo da nije prošao na svojoj prvoj audiciji, nego mu je režiser regao sledeće: ”Zašto ne prestanete uzalud trošiti i svoje i tuđe vreme? Izađite odavde i postanite perač sudova ili nešto slično.” Upravo u tom trenutku, odlučio sam svoj život posvetiti glumi-rekao je Poatje.
Roman ”Prohujalo s vihorom”, koji je napisala Margaret Mičel, odbilo je tridesetosam izdavača. Posle im je verovatno bilo žao.
Džimi Deni je čovek koji je nakon prvog nastupa, 1954. godine, otpustio Elvisa Prislija rečima:”Sine, ovakvo pevanje te neće nikuda odvesti. Najbolje da ponovo počneš voziti kamion.”
Postoji još mnogo ovakvih primera i uglavnom se u svim tim primerima, posle ispostavilo, uspešnih ljudi, naučnika, umetnika provlačila upornost i ne odustajanje od svojih snova.
Daleko sam ja od bilo kakve uspešne osobe. Imam samo svoja maštanja, puno rada i neću nikada dobiti Oskara. Za početak prija mi ovo pisanje. Takođe, dobila sam dosta lepih reči od mojih prijatelja, poznanika, moje rodbine, na tu temu. Dobila sam i adrenalinsku injekciju tipa, samo nastavi, odlično je. Da li su bili iskreni ili ne, ne znam, možda je to bio samo vid podrške. U svakom slučaju, hvala svima njima, hvala svima Vama koji čitate.
Dobila sam krila, moje pisanje ima puno pregleda i čitanja. U pokušaju da ostvarim delić svojih snova, mnogo mi sve ovo znači, i nastavljam i dalje.
Nešto novo sam pokrenula, samo svojim radom, nemate pojma kako je to dobar osećaj.
