I tako, prođoše decenije od završetka srednje škole. Dugo se nismo videli. Mnogima sam i imena pozaboravljala. Mi smo bili ona nesrećna generacija na kojoj su se lomila reformatorska koplja. Ukinuta je bila klasična gimnazija. Prve dve godine svi smo bili neopredeljeni, a onda tek u trećoj biramo smerove. Glupost. Totalno smo bili sluđeni. Svake godine nas ponovo izmešaju. Nakon četiri godine školovanja, više nismo znali s kim smo išli u prvi, drugi, treći ili četvrti razred.
Sad hoću da pišem koliko nam je bilo lepo kad smo se nakon skoro tri decenije, sastali.
Slučajno je sve krenulo. Ajde kao mi, uže društvo da se vidimo u našem rodnom gradu, onda se pojaviše i drugi, i oni bi sa nama. Sve se to brzo raširilo preko društvene mreže, dosta njih je videlo to naše ćaskanje. Rešismo mi tada, neka to bude onda na nivou generacije, nema veze ko je s kim išao u razred. Pojaviše se onda i neki koji nisu naša generacija, ono kao, svi se znamo, koja godina gore-dole, sad više nije važno.
Da skratim priču, odredili smo datum, objavili gde, kada i kako, i kome da se jave radi pravljenja spiska.
Odaziv je bio više nego fantastičan.
Moram malo da se zavratim i u prošlost. Događaji koji su nam se dešavali na ovom našem trusnom području, nimalo lepi, čak previše strašni, u velikoj meri su doprineli da se većina od nas, dugo nije videla, bukvalno, decenije su prošle.
Bili smo u kontaktu, telefonom, porukama, grupe, grupice, poneko tu, poneko tamo, ali nije to isto. Živa priča, kada se vidiš oči u oči, to ništa ne može da zameni. Malo smo se i plašili kako će sve to da ispadne, svi ti događaji nekima su promenili svest, a onda, ako se i popije malo više svašta može da pođe u ne baš dobrom pravcu.
Naša strahovanja, ispalo je na kraju tako, bila su bez osnova. Svi mi koji smo došli, a bilo nas je oko pedesetak, nacionalno potpuno izmešani, došli smo sa ogromnom pozitivnom energijom, i sa velikom željom da se vidimo, ispričamo i dobro provedemo. Baš kao u naša, stara, dobra vremena.
Od prvog momenta, kako je ko dolazio, već se osećala dobra energija. Imate li uopšte predstavu o tome kako je to kad se skupi pedesetak ljudi koji se nisu videli skoro tri decenije. Sada smo svi već ljudi u jakim srednjim godinama.
Usledila je priča, prepoznavanje, oduševljenje na svakom koraku. Ne znaš s kim ćeš pre, ne znaš šte ćeš pre reći. Taman se sa nekim malo raspričaš, uleti treći, četvrt, peti….ode priča u drugom pravcu. A onda podsećanja na svakojake ludorije koju je nosila naša mladost, priči nije bilo kraja.
Kasnije smo se iz bašte prebacili u restoran, večera, muzika. Tada je nastalo pravo, neopterećeno, decenijama čekano ludilo. A bili smo poznati po dobrom provodu, i ispostavilo se da nam decenije nisu mogle ništa.
Šta da vam pričam, ostalo se do ranih jutarnjih sati, nikome se nije išlo, niko nije želeo da se ovo završi. Na kraju su nas morali izbaciti, gotovo, fajront.
Apsolutno svi oduševljeni, sa širokim osmehom na usnama, sa puno zagrljaja, sa puno poljubaca, onako vraćeni barem za taj jedan dan, tu jednu noć, u vreme iz kojeg smo istrgnuti.
Razišli smo se sa čvrstim obećanjem da ovo moramo ponoviti. Ispunjavamo dato obećanje, ponovo se sastajemo, ovaj put još masovnije. Morala sam da ispričam ovu priču, neka, osim u našim glavama, ovako dobra energija ostane zabeležena i na papiru.
