Empatija je naša sposobnost da prepoznamo šta druga osoba misli ili oseća i da na njene misli i osećanja reagujemo. Empatija doslovno znači uživljavanje.
Postoji stara izreka Indijanaca: „Prošetaj milju u mokasinama drugog čoveka, pre nego što ga kritikuješ.”
Džordž Orvel je, recimo, uradio jednu čudesnu stvar. Nakon što je služio kao kolonijalni policijski službenik u Britanskoj Burmi dvadesetih godina prošlog veka, Orvel se vratio u Britaniju odlučan da otkrije kakav je život iz pozicije onih koji žive na društvenim marginama.
„Želeo sam da se u potpunosti uklopim – da se nađem među onima koji su potlačeni,” pisao je Orvel.
Njegov plan bio je da se obuče kao beskućnik u pohabane cipele i kaput, a zatim da živi na ulicama Istočnog Londona sa prosjacima i skitnicama. Kao rezultat, nastala je njegova knjiga „Ispod i izvan Pariza i Londona”, u kojoj je izneo radikalnu promenu svojih uverenja, prioriteta i odnosa prema ljudima. Ne samo da se uverio da beskućnici nisu „pijani ološ”, već je razvio nova prijateljstva sa nekolicinom njih, izmenio svoje viđenje nejednakosti i obezbedio odličan materijal za svoje literarno stvaralaštvo. To je bilo, prema njegovim rečima, najbolje putovanje u njegovom životu. Uvideo je da empatija, ne samo da nas čini dobrima, već i nama čini dobro.
Hofman istaknuti naučnik koji se ovom temom bavio dugi niz godina je empatiju opisao kao spoznavanje tuđe situacije, apsolutno nevezanu za našu ličnu.
Empatija nema nikakve veze sa simpatijama, ljubaznošću ili sa sažaljenjem. U pitanju je duboko, iskreno osećanje koje te navodi da se zaista uživiš u osećanja druge osobe.
Ono što je bitno jeste da se svaka osoba nalazi na određenom mestu na skali empatičnosti, a da se zli i svirepi nalaze na ekstremnom kraju tog spektra i oni imaju nulti stepen empatije, što znači da druge ljude tretiraju kao objekte.
Jedna od najgorih stvari koju jedno ljudsko biće može da uradi drugom je da ignoriše njegove misli, osećanja i njegovu subjektivnost.
Zašto sam ovoliko vremena posvetila toj, s jedne strane divnoj osobini, a sa druge strane vrlo opterećujućoj.
U svetu gde je zadovoljenje sopstvenih potreba primarni cilj, empatije gotovo da nema, ali takvi ljudi su veoma poželjni.
Empatija je sposobnost koju većina teži da ima, ali veoma mali broj ljudi je zaista poseduje. Oni koji je imaju i to prepoznaju u sebi, ponekad se osećaju kao da sa sobom vuku neko prokletstvo. Koliko god da je lepa osobina za onoga koji je ima ponekad izgleda kao da ima previše tereta na sebi. Neretko se desi da se toliko uživi u tuđu priču, da počesto zaboravi na sebe i svoje potrebe. Može čak da se kaže, povremeno izgubi sebe.
Što je najveća stvar na takve osobe uglavnom se ”lepe” sebične osobe. One koje najviše vole da pričaju o sebi, o svojim problemima, o svojim dramama, jer u njihovim životima apsolutno sve je podignuto na najviši nivo – ujed komarca, veš mašina koja skakuće po kupatilu, zavesa koja se otkačila, posao koji je samo njima najteži i tako dalje. Ovo su benigni primeri, a šta kad im se stvarno teške stvari dešavaju?
Empate kolike god probleme da imaju, retko kad ćete ih čuti da o tome pričaju nadugačko i naširoko, jednostavno užasavaju se drame i gledaju da ne opterećuju druge, pa čak i njima najbliskije osobe.
Nije lako biti empata, međutim predivno je. To je veliki dar, i to je velika sposobnost darivanja, ali ne materijalnog. U svetu u kojem je najbitnije zadovoljenje sopstvenih potreba, ljudi koji nesebično daju sebe su retki. Ako smo i izgubili moralni kompas pod hitno bismo morali da ga pronađemo, i da se potrudimo barem delimično da od sebičnjaka napravimo empate.
